Учитељ

мају и они који их критикују. Тон и жестина борбе као и средства за њу у дружинама, личе покаткад на праву борбу у практичноме животу. Само, разуме се, у свему овоме има много више идеализма но у обичноме животу и његовој борби. Борба у дружинама за победу идеала покаткад иде и“до самопожртвовања. Цео рад и живот дружине одише идеализмом. А и како би друкчије; Ту су млада бића окренута идеалима. Ако се и деси извесно отступање од овога, ако избију неке непријатности у ђачким дружинама, најмање је зато крива школска омладина, Она може да буде неупулена и заведена, а у суштини је веома добра. Зато се мора водити много рачуна да за васпитаче, а нарочито за вође ђачких дружина дођу личности које не само да познају омладину, већ који и сами у себи носе све оно што желимо омладини да дамо. Радом у дружини стиче се смисао за изражавање (усемно, и писмено), за решавање апстрактних или практичних проблема, тако исто, у ђачким дружинама може да се развије смисао за социјално осећање, социјално мишљење и социјално делање. Да би се дружине боље развијале, писац оправдано предлаже сарадњу с њима у целој земљи. Дух лојалне конкуренције који би се тиме развио можда би уклонио многе мане које се примећују покаткад у дружинама и омогућио би развијање и социјализирање ђака.

Књижица је покушај да се прикаже значај и васпитна вредност ђачких дружина. (Он је прилично успео, премда сам проблем није довољно научно рађен и разрађен. Успште говорећи, да су изложени услови и погодбе под којима су могући опстанак и правилан напредак дружина, као и услови и прилике које доводе до тешке и мучне ситуације и кризе у њима, књижица би добила у многоме у својој вредности. Свим тим, скренула би на себе пажњу истинских научних стваралаца. Овако, остаје само једна искрена и жарка жеља за решење проблема ђачких дружина. Писац се служио, како наводи на крају књиге, богатом литературом, без чије би помоћи ипак могао да буде.Исто тако, могли су да изостану из овако мале књиге и они многобројни цитати поготово што међу њима има и сасвим обичних који ништа не кажу.

Штета је што се је писац ограничио у своме излагању само на ђачке друожине по средњим школама. Да је додирнуо и питање дружина по основним школама, нашао би тамо много интересантних чињеница за озбиљно фундирање проблема, значаја и васпитне вредности ђачких дружина. У основним школама не само да су могући оп:танак и развитак друшина, но њихов рад и рад у њима помоћи ће школи, да лакше створи будућег грађанина и градитеља живота и културе.

, Радомир Д. Гаћић

СВЕТ. Д. МИЛСВАНОВИЋ: ДОЖИВЉАВАЊЕ И ВАСПИТАЊЕ У СВЕТЛОСТИ БИОЛОШКЕ ПСИХОЛОГИЈЕ. Београд, 1938. Издање Геце Кона а. д. Стр. 47. Са биолошког гледишта дете је организам који је способан да реагира на утиске из спољашњег света и да се при томе образује и васпитава. Оно има две врсте реакција : урођене или природне и стечене или задобивене. Урођене реакције дете доноси на свет у виду наслеђа; оне служе као основа образовању и васпитању. Стечене су реакције углавном двојаке: у неким случајевима оне постају путем компликовања урођених реакција, а у неким пак заменом.

Могућчост наставе и васпитања, са овог гледишта, оснива се на могућности компликовања и замене урођених реакција новим, стеченим реакцијама. Када би урођене реакције биле непроменљиве, стереотипне, као што је случај на пример код инсеката, чији је природни начин понашања релативно утврђен (ма да се и он помоћу дресуре може мењати), онда би настава и васпитање били немогућни. Мефутим, из искуства знамо да се човек баш у том погледу битно разликује од животиња. Он према неким животињама доноси за живот врло мало готове спреме, али су зато његове душевне радње варијабилније и способније за много веће усавршавање него што је случај са животињама.