Учитељ

па онда шта значи душевни развој и који га услови одређују. Објашњење тога питања писац сматра неизбежним и неодложним с обзиром на његову принципијелну важност, да би читаоци добили јасну слику о разумевању и објашњењу дечјег душевног развоја. Ту се ради о основном ставу конвергенције, напретку и променама у развоју. Врло је важно доба пре говора, дакле стање у коме се човек налази у почетку индивидуалног живота, јер је то доба полазна тачка „сваког гене-

тичког посматрања човека“, пошто се само тако може разумети сав доцнији развој како са психичког тако и филозофског гледишта посматрања. Покрети код новорођенчета су физиолошког карактера: једни потичу услед спољне дражи, а други постају из унутрашње побуде, али на све њих дете реагује. У свима тим покретима ће се менифестовати функција чулних органа. Одмах се затим ставља питање: Да пи новорођенче има свести: У случају позитивног одговора: какав је њен садржај; У

развоју вештина у каузалној су вези „учење“ одојчета и подражавање са почецима игре. Стицање искуства почиње са опажањем и пажњом што претпоставља функцију памћења и претстављања.

У развоју говора Штерн констатује да детету говор отвара виши духовни свет, другу разноврсност његовим односима са ближњима. Исто тако у разматрању о гледању слика посматра се понашање детета према претстављању помоћу слика. —- У широкој области појава и акција памћења ваља бити начисто са чињеницом да је памћење душевна способност за доживљавање накнадних утицаја из раније доживљених утисака. Ту је, даље, учење и вежбање, што код школског детета значи: систематско и свестрано примање саопштеног градива, али са доцнијом практичном применом. Па онда главни облици сећања и особине маште раног детињства за коју Штерн каже: „Претстава маште је увек конкретна; она садржи поједину одређену слику, сродна је у томе опажању и сећању“. Игра је главна домена у којој се испољава дечја машта.

Цео овај рад Вилиама Штерна о психологији детета проткан је пишчевом личношћу, јер је по његовим упуствима пишчева супруга водила дневнике у које је убележавала све важније психичке промене и доживљаје њихове деце. Из тога, на први поглед, ситног рада поникло је Штерново дело о коме је овде реч. Сад се још само пита: за кога је оно написаног — Истина, првенствено за образоване родитеље који желе да добију „психолошки оријентисано упуство за посматрање своје деце" вели писац. Али и педагогика „малих“, тј. оних у склоништима односно забавиштима, исто тако тежи да реформише своје домене на научном анализирању дечје душе. — Наставник основне школе ће да зида даље на чврстом темељу, јер му је психологијом прокрчен пут, док ће средњешколском наставнику омогућити боље разумевање целог доцнијег развоја, јер ће имати тачну претпоставку како је могао и морао радити његов колега у основној школи. Исто тако се имају обилно користити овом књигом и дечји лекар и педагог ненормалних.

И, најзад, да рекнемо једну реч и о самом преводилачком раду наших вредних васпитача оне омладине која се исто тако за тај позив спрема. Преводиоци овог капиталног дела познати су и као стручни педагози и као школски писци. Оно што они сами кажу о овоме свом подухвату — ми ћемо само потврдити. Заиста су срећно мимоишли опасност којој су при таквом раду били изложени: читалац збиља не наилази на германизме. Премда би и они били у неку руку можда и оправдани, пошто превођење специфично дечјих израза и начина говорног изражавања одиста је тешка и претешка ствар. Па онда, што не бисмо признали: психологија детета код на: је још у ембриону тако рећи, а то значи да није ни толико развијена да би се могли наћи општи дечји термини за поједине фазе развоја итд.

Т. Димитријевић