Учитељ

се оно разликује од обичног ручног рада. Код ручног рада води се рачуна о саМом развитку рада, а код занимања се тежи, да се у рад унесе што више свесног душевног рада“. Не тежи се савршенству у механици посла колико духовном и моралном развићу детета. — Напослетку, у трећем есеју Дјуи излаже своје мисли о школи као установи, о њеном односу према друштву и према деци. Износи резултате трогодишњег рада огледне школе при универзитету у Чикагу, по питањима: 1. Шта треба учинити и како треба радити, па. да се школа више веже за _ живот на дому и детету блиску околину 2. Шта треба радити, па да се школа приближи животу у погледу наставе 3. Како се може изводити настава читања, писања и природног бројања у вези са свакодневним искуствомг и 4. Како се треба старати о појединцу;

У овој књижици има пуно упустава о томе како се данашњи школски систем, пун противуречности, може заменити новим системом, који ће у духу нове школе оличавати целину васпитања. Превод је тачан и корестан.

Љубивоје Бајић

ВИЛИАМ ШТЕРН: ПСИХОЛОГИЈА РАНОГ ДЕТИЊСТВА. Превели с немачког др. Марија и Радмило Вучић, професори Женске учитељске школе у Београду. Издање Геца Кона. д., стр. 623. — Ево опет једног монументалног дела преведеног на наш језик. Не треба ни коментарисати еминентну важност проучавања психичког развитка детета до његове предаје учитељу у осн. школи. Ваљда нема учитељаваспитача који не би био захвалан овој студији, која га упознаје са бићем чија ђе срећа много зависити и ор учитеља као уметника у одгајивању његове судбине и будућности, па је, уједно, и одговорност учитељева у том вајању људског бића, на путу ка савршенству огромна.

Благодарећи утицају биологије Штерн је доказао да је дете организам који се мора анализирати, јер као таково оно има услова за живот, за свој душевни и физички живот, из чега даље проистиче проблем развоја тога живота. Сад, дакле, није више само педагошки идеал упознавање детета и његовог права на детињство. Штерн је, дакле, овим својим делом документовао да тај идеал није више неплодан за научно испитивање, па је психологија детета сам увелико ушла у домену емпиријских наука. Потпуно у миљеу данашњег времена а на супрот бескомпромисног натурализма последњих деценија ХЛХ века, он је у психологији детета успео као спекулативни мислилац и метафизичар да формулише елементарна становишта савремене психологије.

Није ово прва психологија раног детињства која се налази пред нама. Још пре неколико деценија основао ју је Виљем Прајер, као науку. Само, ова област испитивања одмакла је прилично па нам је данас Вилиам Штерн пружио систематски општи преглед. Да ово дело изда, руковођен је био научним мотивима. Он је психологију детета везао с општом психологијом, што је безусловно потребно било ради познавања детета, наиме, имамо преглед развоја душевних функција. Тако је Штерн избегао дилетантизам, јер је дао научна гледишта, теорије и термине. Затим нам писац приказује генезу психологије детета до светског рата почевши ол великих васпитача ранијих времена Коменскога, Русоа, Песталоција и др. за којесе зна да нису били ни стручни педагози, нити психолози, али безсумње први оснивачи научне психологије ранога детињства, јер су први тражили „да се васпитна начела морају извести из природе детета", што су они чинили на основу стеченог искуства. Сва испитивања до данас слажу се у томе. Као што је напоменуто, Виљем Прајер иако физиолог, први је забележио разне фазе чисто психичког карактера у развоју: говора, опажања, простора, памћења, вољне радње итд.

После ће нам Штерн говорити о методама, психологије детета. Наиме, у чему је извођење метода посматрања, експерименталних и индиректних метода,