Учитељ

педагошког учења налазе се у — речи, у овом случају, у речи Милоша Р. Милошевића. Ко хоће, нека прими и нека му је са срећом!

Иначе, читаоцима, који из историје филозофије знају и за друкчију, |

необично различиту употребу речи „логос“, изнето тврђење М. мора да изгледа не „чудно“ него до крајности смешно и неозбиљно већ због тога што М. ниуколико не објашњава у којем смислу он употребљава ту реч; они пак којима реч није довољно позната, нека отворе који било бољи речник страних речи или енциклопедију, па ће видети колико је озбиљно овакво писање у име „науке“. Примера ради ја ћу навести како Ру. 2. Ебјег у свом позитивном филозофском речнику („Напауибметић дег РАПозорћ:е) објашњава ту реч: „!одо5 (!оро5): реч, говор, мисао, појам, ум, смисао, мисаони садржај. У ужем смислу: стваралачко мишљење, стваралачки светски ум“. — У појединостима Ајслер наводи да се почетак „учења о логосу" налази у Ригвади, Зендавести (прастари индиски списи) и у св. Писму (божја реч при стварању, „нека буде"); код Хераклита први пут означава логос „светски ум који све прожима и који је у исто време вечни светски закон“ (добија се утисак да је М. ово значење усвојио); Аристотело је разликовао унутрашњи логос од спољашњег; код стоичара је и судбина и светски ум који делује. у стварима као „семкасте мисли"; хришћанство (Јеванђеље по Јовану |, 1) схвата логос лично, као „отелотворену“ (инкарнирану) стваралачку реч божју која је вечито била код њега а и код сина божјег који је у доцнијем учењу постао друга божанска личност итд. итд:

Читаоци могу да одаберу ма које од изнетих значења речи логос и да га примене у наведеном најјачем доказу Милашевићевом о „ненаучности"' моје педагогике, па ће сами видети колико је „јак“ тај

доказ. Ништа више од замотане бесмислице неће ту наћи ни „диглектичари", у које М. себе са својим гомилањем речи убраја, јер и они полажу пре свега да речи, којима се служе, имају одређени смисао.

На обележеном схватању „суштина филозофско-научног духа" заснива М. и своју „методу научних испитивања“, па потржући непрестано реч „методу“ опет ређа речи које ништа не казују ни о његовом схватању акамоли о мојем или нечијем туђем. Ако би покушао да изнесем прави смисао свега тога, исто толико надменог колико празног, смушеног и ружног витлања речима, опет би морао да се задржавам бар на свакој реченици, ако не и речи, па показивати колико је М. пре свега неспособан да прати излагање у духу савременог педагошког сазнања, а потом и колико је он скучен уским и рабатним оквиром свога површног, оскудног и хаотичног знања коме би хтео да прибави неку важност помоћу очајно гломазног ређања речи, тј.

а ијм ша пао. _

РИЧИ | Ц