Учитељ

помоћу своје „диалектике". Он говори о „законима“ у душевном животу, о „закону методе", о „општим утврђеним логичко-методолошким принципима“ за све науке, о „општем мерилу оцене вредности културних добара од стране моралног персоналног и колективног субјекта" итд. итд, али по правилу не каже који су то закони душевног живота, који је то закон методе, који су то „опште утврђени“ принципи или опште мерило. Овде-онде тек само прошапуће да су то његови „закони контраста", његова „средња мера“ и остало у вези с њима. Какав „смисао“ имају његови „контрасти“, напоменули смо напред; о његовој „средњој мери" тамо где се не могу знати „крајње" мере говорено је раније. И овде и тамо као и свуда код М. не смете да улазите у значење речи које он ређа по некој својој тобожњој дијалектици; учините ли то, налазите апсурдности, које су здравом разуму непојмљиве. Зато се ни из свега што он износи против моје методе не може извести никакав одређени закључак нити о томе шта код ње

није исправно нити пак о „методи" самога М. Тако на пр. он каже (стр 327):

„јер свуда је иначе проблем методе једне науке једно, предмет њеног испитивања друго, поред свега тога што је везано прво за 11 друго .

Ја, разуме се, нисам тврдио да су метода и предмет научног испитивања једно исто, као што би по наведеним речима изгледало, али такав је његов „манир“ (јер без њега не би имао шта да пише). Он је навео оно место из моје књиге, због кога овако говори, а оно гласи:

„Педагогика има данас своју посебну научну област коју одређује проблем суштине васпитања као чињенице. Неки одвајају као други део научног педагошког испитивања проблем методе који се по нашем мишљењу садржи у проблему о суштини" (стр. 5).

М,. као што смо видели, усваја да је „везано прво за друго“, тј. метода за предмет, али не говори ништа даље о тој везаности, него прелази на проблем „методе у настави", па износи не моје него своје мишљење о њој (јер оно што он помишља да тобож излази из садржине моје књиге није тачно) и на основу тога изводи да се по мени „методолошки принципи учења своде, могло би се рећи, на поставку: Метода „то сам ја, моје знање и познавање душевног стања учениковог!" (сто. 327):

Шта му је требало да обоје збрка на овај начин, нека остане његова ствар. Бесциљно би било и питање што М. наведеним речима мисли: да ли се метода за обраду педагогике може одредити независно од схватања њеног предмета, тј. суштине васпитања и зашто се у овом

Учитељ 35