Учитељ

могло добити само у манастирима и од свештених лица, посветио општој ствари. А кад га је судбина пребацила к Србима у Аустро-угарској монархији, где се могло стећи много више знања, он је био прерастао за систематско школовање. Међутим Вукова жеља за течењем знања била је неодољива и воља несаломљива. И он се 1813 године настани у Бечу, где је он као даровит човек многе празнине у научном смислу самостално попунио и испољио необично разумевање и важност научнога и књижевнога препорода код народа латинскога образовања. То је било доба романтизма, буђења народне личности, појаве, како каже Виктор Иго, у књижевности хришћанскога духа социјалне правде „братства, равноправности сталежа и народа, интересовања за народну прошлост, народну поезију, веровања и предања. Вук и сам игра улогу у стварању таквог препорода у Словена. И словенском романтизму он даје материјал за нова национална обележја. Он 1814 г. почиње да издаје наше народне песме, у којима се испољава стваралачка моћ народа, духовни живот у прошлости, опште човечански идеали, синтеза духа народнога генија и оправдање за потврђивање мисли о словенској духовној заједници. Он је много допринео да се језик схвати као народна ризница, у коју народ слаже своје мисли, осећања, погледе на живот и своје чежње. Такав рад Вука Караџића био је од неоцењивога значаја за нашу културу и за олакшавање наше борбе за политичко · ослобођење и васкрсавање Србије. Док је наш народ водио крваву борбу са пушком и мачем у руци, Вук је у својству витеза духа стварао расположење према нама Европе и отварао јој душу нашега народа, истичући наше духовне вредности. То је било од велике важности још и због тога, што је идеју францускога космополитизма замењивала тада идеја националнога самоопределења и што је немачка идеалистичка филозофија доводила у систем све што је било изразом духа препорода хришћанских народа и тумачила смисао напретка. Шелинг је у том напретку човечанства поезију сматрао као једну од покретних сила целокупног напретка; поезија је, по његовом учењу „откровење и у исто време огледало оне светске драме, на којој сарађују сви људи и народи и која води човечанство ка путу усавршавања.

Наша народна поезија заиста је показала не само да је њен творац завирио у „Светињу светиња“ живота, већ и да смо ми огранак једног великог стабла народа, који смисао живота види у личном самоусавршавању, у борби за лепше и боље уређење друштвенога и међународнога живота, заснованога на мисли о вишој и социјалној правди

и бојадисанога високим алтруизмом и мистичним осећањем. Језик, вели-

чанствен стил, символи, пластичност, аристократизам израза и топлина,

која веје од челичнога сјаја метафора наше народне поезије, служи као

отсјај њенога духа и унутрашњега смисла. Тиме је она очарала, Гетеа, Грима и остале претставнике великога препорода и одржала победу

Па