Учитељ

ујод –—_—___________-_-_-=- _____-_.___-___-____

у штампу, пре него што се не поправи, поново пошаље на преглед и са одобрењем, тј. потписом писца или штампара да се може штампати.

Поред овога, нетачно је и тврђење г. д-р Младеновића да су се радници у времену кад је његова књига штампана „налазили пред штрајком“, а чак и кад се налазе они „послове“ врсте које импутира г. д-р Младеновић — саботажу, никада не врше.

Молимо Вас г. Уредниче, да ову нашу исправку у интересу истине објавите у првом наредном броју Вашег часописа.

(С одличним поштовањем: Секретар, П-претседник, Св. Габрић Драг. Поповић

ОДГОВОР Д-р ВОЈ. Р. МЛАДЕНОВИЋУ

Уредништво даје места и овом одговору г. Милошевића и на тај начин закључује полемику између г. г. Младеновића и Милошевића. у „Учитељу"“.

Одговор на моју оцену Опште Педагогике исте је природе са оним на оцену г. Љубунчића. Схватајући обе неповољне оцене (а тако би д-р М. схвгтио сваку другу која му не би била похвална) као лични напад и памфлет, г. Младеновић је одговорио уистини личним нападима. Утолико се према мени показао безобзирнији у увредама, што сам имао ту несрећу да га и лично упознам. Доводећи то у везу с критиком, д-р М. наводи, као повод моме личном нерасположењу према њему, његово тобожње скретање моје пажње на Аристотела, по издању моје Етике средње мере, као да нисам знао за Аристотелово учење о средини међу крајностима. МеБутим, од 77 страница те књиге 3 припадају Аристотелову „пристојном човеку". Али, док сам знао за „пристојног човека" Аристотелова, нисам знао за таквог „пристојног' писца који се служи онаквим изразима какве је употребио д-р М. у својим одговорима мени и г. Љубунчићу. Морам признати да нисам могао знати ни то да се може створити суд о једној књизи пре него је прочитана. Најмање сам могао знати да има и таквих радника штампарских који саботирају посао на тај начин што мењају смисао текста. И још нешто нисам досад знао, да се уопште може наћи и такав писац који се у правдању за своје грешке заклана за раднике. А нисам могао ни замислити таквог једног писца који изнађе „и некоје друге, крупније грешке" од оних које је критичар „могао (под претпоставком да је за то способан) наћи“, па их не само не исправља на крају књиге као „штампарске грешке" него их ни у одговору на критику неће да открије! Такве су, ето, логика и етика д-р М. коме је поглавито важно да буде — како вели при крају своје одбране — задовољан он и његов издавач, а купцима и читаоцима књиге како буде. Код д-р М., који је такав један писац, судећи по цитираним речима, не претпоставља толику способност код читалаца и критичара своје књиге да могу изнаћи „некоје крупније грешке", те зато, свакако, није ни нашао за потребна да их исправља, или бар накнадно да их исправи.

Доиста је до невероватности усамљен случај у књижевном свету, да један писац, у своме одговору на учињене му замерке у језику, и овако нешто може да наведе у своје правдање („Учитељ“ за јан. и фебр. т, г. стр. 300):

„Наведена штампарска грешка (зар само једна од оних које сам му приметиог) доиста постоји и због ње остављам М. све задовољство што је тако оштроумно пронашао „неслагање“ речи. Да је доиста читао моју књигу како треба, могао је (под претпоставком да је за то способан) наћи и некоје друге, крупније грешке, јер су се радници штампарије у доба кад је књига штампана налазили пред штрајком, па су, да би нашкодили послодавцу, својевољно мењали каткад смисао текста у последњем тренутку (при уметању слога у машину)."