Учитељ

Пре свега ваља напоменути да д-р М. назива штампларским грешкама; и своје погрешне реченичне конструкције, неправилне односе главних делова у реченици и неправилне облике речи (нпр. устијуј. По логици цитираних редова, на једној страни, признаје се једна грешка у неслагању речи, на другој се реч „неслагање“ ставља под наводницу, као да она не постоји. Колико је д-р М. способан да логички и објективно суди, кад се осети погођен у својој сујети и уображености, доказ је и то што он, по горњим наводима, налази раднике за способније да почине и такве погрешке које његов критичар није био способан да запази. Међутим, у „завршним напоменама“ свога Одговора, између осталих многих самохвалисања, д-р М. наводи и то да је, у приказу његове докторске дисертације, „пок. Рајичић истакао да би овај исти М(илошевић) требало да прикаже ту моју књигу, јер му се учинило да би, он због своје Културне Педагогике био позван да говори о новом схватању васпитања у мојем раду. М. то није учинио (бар колико знам)."

Из овога се даје наслутити скривено замерање, што ја нисам поступио по нахођењу и датом мигу доброћудног покојника. Али ја сада тек увиђам, да сам добро поступио што то нисам учинио, јер бих накаљао онда као и сад, био би напросто изгрђен, ако критика писцу не би била по вољи. Ту непријатност овом приликом нисам избегао само због тога што сам био умољен од стране Уредништва за једну „иманентну критику“, која се писцу учинила памфлет. Кад би и д-р Либерт стајао на истом нивоу културе д-р М., он би исто могао рећи за мене и моју оцену његове диалектике, у вези са списом „Филозофија наставе".

Но највише нас мора занимати Младеновићево горње изношење једне грубе и ниске неистине због које сам кад сам је прочитао, отишао у дотичну штампарију да проверим, између осталога, и своје сећање на време кад је завршено штампање Опште Педагогике, јер сам за ово сазнао још штампајући у истој штампарији своје последње дело. Тамо је потврђено моје сећање, да је штампање књиге д-р М. завршено у Јулу, а преговори за побољшање надница вођени су у септембру, док се на штрајк није ни мислило, нарочито у дотичној штампарији, где су односи између радника и послодавца увек били беспрекорни. Кад сам потом фактору показао назедену изјаву Младеновићеву, он је зачуђено приметио: „Чуди ме да такав један човек може такву једну неистину да изнесе" и умолио ме“да то покажем и директору штампарије. Премда је и овај био истом ствари изненађен и није могао, ни за један тренут ока, посумњати у лојалност својих радника, нарочито код овако једне очигледне неистине, он је, из пословних разлога, почео увијати, па је најзад, притешњен мојим примедбама, изјавио: „Знате шта, г. професоре, принцип наше радње је: Моја муштерија — мој господар. Уосталом, ако дође до суда, онда ћемо видети.“ На ту изјаву приметио сам: „Кад би се све ваше муштерије показале такви господари и кад би ваши радници уистини били такви какве их д-р М. претставља, тутњање машина ваше угледне штампарије би престало за навек." Ја пак, од своје стране, за горњу изјаву д-р М. могу само да поновим пишчеве речи, мени упућене: „Ко говории и тврди овакве неистине, а намерне неистине се у мојој књизи називају лажима“ — тај доиста износи „несумњиве лажи."

Међутим, не непоштење радника него незнање писца је починило, и то не само једну грешку коју. признаје д-р М. него више њих. Наиме, он, д-р М., не зна за једно правило, по коме кад две или више речи у подмету важе као целина, прирок се ставља у једнину. Да он то, као и друго једно правило не познаје, доказује у његову Одговору („Учитељ" за јан. и фебр. на стр. 298) ова реченична конструхција: „јер израз Зипт ипа Ргапд.... означавају.“ Он дакле не зна ни шта је овде подмет а шта његов додатак: он не зна да је подмет „израз“, те још мање може знати да се прирок не управља према додатку подмета, а и кад би Ушит ипад Огапд важио као подмет, његов прирок би дошао у једнину, као код професора Тривунца (види ниже цитиране његове редове): „Уштп ипа Отапда ма колико изгледао су-