Учитељ

Насупрот томе, доживљавање је сила, која наш дух покреће и он тежи да реагира на догађај или утисак. А уколико тај догађај или утисак буду интензивнији утолико ће упечатак бити снажнији, а дух покретљивији.

Сем тога, Дефранчески с правом доживљаје дели у две групе: у првобитне доживљаје —- које би чини нам се било боље назвати изворним доживљајима — и накнадне — поновне — доживљаје. Под првобитним или изворним доживљајима подразумевају се доживљаји, који се јављају први пут, без да их изазива асоцијација већ једном доживљеног истог догађаја. Овај догађај се јавља спонтано, без икаквог додира са доживљајима стеченим временски и просторно раније. Ови доживљаји нису за нашу тему од већег значаја, те нас као такви неће даље ни интересовати. Под накнадним доживљајима подразумевају се доживљаји, који су већ једном доживљени, па је потребно да се они, са извесном тенденцијом, поново доживе. Ови доживљаји морају да се накнадно изазову уживљавањем у доживљаје који су већ једном, временски и просторно, доживљени далеко раније, како би на субјекту оставили маркантне упечатке, те да бар једним делом постану саставни део духа онога ко их накнадно доживљује.

Нама се чини да су накнадни доживљаји синтеза уживљавања и проживљавања, јер их заиста технички не можемо издвојити.

И изворни и поновни доживљаји од врло великог су значаја за савремену „школу рада и живота" —- како је лепо назва Др. Владимир Спасић.

Улога њихова у настави је подељена. Док изворни доживљаји имају посебну драж и примену у области стварне наставе; дотле накнадни доживљаји имају своју примену у хуманистичким предметима. Како у ову групу предмета долази и народни језик, то је примена поновног доживљавања и у његовој настави не само могућа, него је од прворедног значаја за свестрано васпитање и образовање ученика. Отуда и могућност примене овога принципа на драматизоване народне умотворине.

А сада морамо да се осврнемо на способност дечијег духа за осећај драмског у неком делу. Видели смо да су фантазија и нагон за подражавање, код деце далеко активнији него код одраслих, те је сарадња ових двају чиниоца за осећај драмског врло важна. Колико деца могу осећати драмски, наводи нам еклатантан пример г. Будимир Стојановић у своме чланку „Драмско изражавање код деце". Ево кратке садржине тога примера:

Некој деци у једном селу умрла је другарица, коју су она много волела. Њих нису хтели пустити њеноме одру, али су им ваљда причали како је она лежала обасута цвећем. Чежња да је виде такву, наводи децу на помисао да се играју „мртваца“ и она то чине. Једна