Учитељ

њихова другарица „глуми“ мртву другарицу. Остала, и мушка и женска деца доносе цвеће; ките је и онда мушки ћуте погнуте главе, а девојчице гласно наричу. Најзад осећај бола побеђује све. Мушкарци тихо као „људи“, а девојчице на сав глас запевају.

У том наилази један човек, те поквари ову чудну игру. Деца грабе умрлу за руке и одводе је „пажљиво и нежно", а она сама бришу сузе и угушују у себи драмски изазван истински осећај бола...

Овај пример врло убедљиво доказује да се деца без велике муке могу да уживе у доживљај приступачан њиховој моћи схватања. Исто тако он убедљиво доказује колико дечији дух, приликом доживљавања, може да буде активан.

Имајући све ово у виду, покушао сам да, драматизујући народну причу „Сељак и адвокат“ код ученика трећег разреда изазовем доживљавање. То драматизовање извео сам на следећи начин:

Прво сам ученицима саопштио своју намеру. После сам им испричао причу. И најзад смо је прочитали неколико пута, да би деца схватила текст. Онда сам прешао на драматизацију. Посао није био тако лак, зато што деца нису била навикнута на глумљење. Али ипак, почео сам. Тражио сам од деце да се јаве ко хоће да игра.

У почетку нико се није хтео јавити, те сам морао сам да одредим „глумце“. Изабрао сам најслободније ученике и ученице, те сам им разделио улоге.

Да бих код њих пробудио што веће интересовање за глуму свакоме ко је играо, дао сам нарочито неуобичајено име. Адвокату сам дао име Пера, сељаку Јеротије, његовој жени Петрија, попу Станоје, а чељадима: Урош, Станојка и Витомир. Онда сам сваком од њих прочитао његову улогу и објаснио му како треба да говори и шта да ради. И игра је почела. Интересовање за њу је било врло велико и код гледалаца и код „глумаца“. Мушкарци су брзо савладали прву трему, почели да се уживљују у улоге и чинили су све напоре да подражавају моје читање текста пре почетка игре.

Са девојчицама је ишло много теже. Оне се стиде и вајкају... Па ипак почињу да глуме. У почетку играју стидљиво, али се касније и оне ослобођавају. Радња се за први пут развија доста добро, али „штимунг“ код извођача још није постигнут. Веселост гледалаца, при крају драматизације, достиже врхунац. Смех се ори учионицом, тако да се је чуо у другу учионицу. Драма се је уз смех завршила. Први „глумци“ одлазе на своја места. Изводим другу групу деце, те и они глуме исти комад. Ова игра разликује се много од прве. Ученице имају више смелости и иницијативе! Понека од њих усуђују се да домеће својега у текст и игру. Станојка љуби руку попу пре него што каже зашто је дошла да га зове, и ако ја то нисам рекао, нити о томе има речи у тексту. Исто тако, без моје претходне напомене, Петрија