Учитељ

уд ___________________-----= ни

правцу опажање, имагинација и памћење ангажовани. Тако је тада дух схваћен као нешто посве одвојено и готово за примену непосредно на градиво наставе.“) Тако су, благодарећи овој заблуди, још дуго времена, званично и незванично традиционалне студије и методе учења уживале пуну заштиту од разумне критике и нужне коректуре

Данас је неоспорно 'утврђено и дидактички оправдано да некој систематској научној граматици не може бити места у основној школи, јер наука о језику није више сврха за себе. Она је данас само једно од средстава за усавршавање у усменом говорењу и писменом изражавању“) Бубање и напамет учење извесних правила о језику најчешће без система, без разумевања и из схоластичких граматичких уџбеника — претставља данас неопростиви грех према омладини и народу, коме наставници дугују моралну обавезу. Са овом и оваквом основом рада убија се онај здрави смисао код деце, да могу осетити и пријемљиво схватити оне језичне стихије, којима су располагала до доласка у школу. Сувопарна граматика нема живе садржине. Заблуда је — вели Хефдинг у својој „Етици“ ___кад се желе развити дечије способности и оним средствима, која За децу не претстављају никакав интерес, нити какву вредност, као например „ако се нагнају да уче из граматике напамет дуге дефиниције и врсте речи, граматичке изузетке и сл. чиме се врло много напреже дечји ум на штету њиховог здравља.

И данас по нашим основним школама налазимо књиге под звучним називима: поуке о језику, поуке из језика, мала граматика и т. сл. Ове књиге својим обликом и садржајем илуструју „напор“ својих аутора, да сажетом интерпретацијом научног дела „напишу“ или „саставе“, „израде“ поуке о језику за децу основне школе. Разумљиво је, да је у оваквој граматици усвојен и задржан научни метод, по коме је и научно дело те врсте рађено. Граматика се, дакле, учила па и данас учи правилима и дефиницијама.

Зато је граматика сматрана до скоро као неки посебни предмет у народној школи. Ово се правдало разлогом, да ће ученик кроз граматику доћи до оног најважнијег сазнања о језику, до кога је дошла наука. Тако је код неких дидактичара рођена заблуда, да граматика као засебан предмет има велику васпитну моћ.“) Зато се не треба чудити, што се тада и за науспех у настави граматике сваљивала сва кривица на рђаво исконструисане или недовољно обрађене уџбенике, o

Међутим, Џон Дуји згодно примећује, да што год је један наставни предмет индиферентнији за ученика, што год има као предмет мање важности за његове наклоности, утолико му треба више напора да ово градиво свест усвоји, те утолико мора поја_чати и дисциплину воље. Исто тако, ученик ће оно градиво, које њему не одговара, у недостатку побуда за рад, по мишљењу неких педагога, осећањем дужности, трудом и формалном вежбом савладати и постићи ипак неке резултате. „Резултат оваквог поступка

8) Џон Дуји: „Педагогика и демократија.“ 9 Др. Д. Рајичић: Посебна дидактика, [| књига. 95. Гјиђипсе: Мајегпн jezik.