Учитељ

је стварно њихово. А баш то изразито њихово, то најближе и блиско — претставља јасно све њихове погрешке. Ако нам ученици елементарног ступња пишу по две, три речи заједно, једну растављено, не деле правилно на слогове, или ученици Ш и ТУ разреда, поред ових да чине још и грешке у несхватању односа појединих реченичних делова у сложеној реченици — онда је педагошки најзгодније ученицима изложити ове грешке да их посматрају, да 0 њима суде сви и размишљају те да на подлози разговора, суђења и размишљања доносе своје искуствене закључке о даљем будућем држању у сличним случајевима. Препоручљиво је погрешке, нарочито опште природе, написати и истаћи на школ. табли. Такав рад је стварност, Такав рад је потстрек целе разредне заједнице, без повреде ичије појединачне осетљивости. Јер, погрешке долазе најчешће из неразумевања, из недовољног схватања, како треба правилно говорити и писати. Овакво заједничко исправљање. погрешака у обради граматике, изазива ону, ма и несвесну борбу ученика са језичним тешкоћама. Разговор о овим тешкоћама и погрешкама буди самопоуздање за даље потхвате. Ту су и спонтани предлози ученика, ту је и поуздано улажење појединачно а и целе разредне заједнице или ученичких група у анализу погрешака, ту су примери из искуства свог и туђег, ту разнолика питања. А ове мисаоне радње изграђују радну личност, радну заједницу. Оне су подлога дечјем искуству. Искуство, самопоуздање, слободно активно учествовање деце у наставном раду, уочавање и анализирање својих и туђих граматичких и уопште језичних погрешака, изазивају стварање задатака —- нових проблема у настави граматике, који се постављају за рад целе разредне заједнице у школи и код куће. Постављањем овог задатка, сарадња ученика отпочиње импулСивно, снажно, с вољом и прати сав рад наставе у основној школи. У настави граматике полази се, дакле од ученика природним путем, Уз пуно њихово духовно учешће. Настава обујима целог ученика; он је у њој и са њом, пун самопоуздања и импулсивног рада.

У овој настави наставник треба да води своје белешке, док би ученици требало, од 111 разреда да воде своје дневнике матерњег језика. Ова два бележника треба да служе изради заједничког раСпореда рада ове наставе, уз наставу матерњег језика уопште. У дечји дневник треба уписати све шта је сваког дана рађено из граматике. Кад овај дневник ученици воде уредно, он им служи и као, граматика. А најбоља је она граматика, коју ученици сами израде и сами напишу.)

Овде треба истаћи, да је данас пречишћено у дидактици питање граматичких правила. Она се у основној школи не смеју давати унапред — готова, већ их ученици треба уз воћство наставника да изводе из примера, које треба тражити у читаном штиву и у ђачким погрешкама У говору и писменим саставима. Што се тиче самих примера, неки дидактичари истичу читанку полазном тачком у настави граматике, тврдећи да је садржина читанке позната, те ће лакше пажњу сконцентрисати на форму, која „на крају крајева — веле они — мора бити главна ствар у граматичкој на-

95. Гјшђипсе: Магегпји једк,