Учитељ

пизаанзниднивасиндрисзсре а аствтиншенвеншн навикли третира ината 3

трање ограничено је на уочавање погрешака у усменом и писменом изражавању. Тек би се у вишем ступњу (У и МЛ, евентуално УП и УП разреду) прешло проматрању свих важнијих појава у језику у вези са погрешкама говорења и писања. Затим би дошли облици гласова и речи, али никад по неком систему, већ према органској вези језичног посматрања. До правила и система ученици ће доћи преко свог личног рада, својих експеримената, свог искуства о матерњем језику.

Неки верују да је много лакше, чак сигурније по формални успех, накљукати ученика „протумаченим“ градивом него их упутити да у својој радној разредној заједници сами, својим искуством обраде исто градиво. Међутим, врло често се губи из вида природа ученичка, њихова душевна моћ и — што је најглавније — њихови инстинкти за радом у циљу течења искуства. Тако се упадало у многе заблуде. Већина и данас верује и мисли да је право знање оно обиље чињеница, правила, регула и истина, које други провере као и сав разноврстан материјал у томовима енциклопедија, туристичким путовођама, научним експериментима и т. сл. Тако се дошло до изједначавања правог знања са поставкама, које то знање у ствари изражавају. Знање стечено искуством и личним проверавањем туђег, није исто што и знање до кога се долази туђим „тумачењем.“

Зато методичку основу. у овој настави треба анализирати кроз начин њеног извођења. Начин извођења мора имати подршке у психолошким и органским манифестацијама дечјег говора, као и у психолошким могућностима рада ученика. Да би се ови услови изазвали и могли наставној обради послужити, потребно је пре свега, зајемчити, управо створити слободно активно духовно учешће разредне заједнице у заједничком наставном раду.

Основна школа мора увек својим разредним заједницама бити животна радна заједница. Она треба да наставком породичног живота буде израз живота и рада заједнице и животног колектива. Животно искуство и знање о стварима, по Џон Дују, може добити сваки ученик за себе у оваквој заједници. Она као и игралиште, као радионица и лабораторија, руководи свима пригодним активНим животним тежњама младости, формирајући и узајамну кооперацију у циљу дубљег и поузданијег схватања социјалних и других односа у природи и средини у којој живи, у којој ће активно делати. Између школе и живота мора, дакле, бити слободне, никако напете и извештачене узајамности. Школа се мора формирати у духу другарства и заједничке делатности, у чијем би се социјалном животу оцртавао онај живот изван школских зидова, никако само живот школе, јер би то потсећало на круту академску усамљеност, интернат и манастирски живот. А тај живот заробљава, окива дух и отуђује младост од стварности. Школа као и педагогика треба да је организам пун увек свеже крви. Слободно школско проживљавање живота онакав какав је, јест основна подлога савремене педагогике. Зато и поменути начин слободног учествовања појединаца — ученика у наставном раду — долази као резултат слободног разговора и размишљања о ономе, што је њима најближе, што их највише интересује, — што им је познато, што