Учитељ

обрадити и чему ће се при раду служити (наставна средства), да после овог приступи разредна заједница извођењу самог рада; и најзад, при крају сваког радног часа долази контрола — преглед извршеног посла, утврде се чињенице а потом се опет заједнички утврђује задатак наредног часа.)

Импулсе за предавање наставног градива и стварање васпитних навика треба принципијелно прилагођавати тако, да се у овоме послу осети континуитет општења, јер се тиме ствара обилан резервоар социјалне вредности. Овакво социјално, међусобно али заједнички издвојено општење помаже замаху индивидуалне потребе за учењем један од другог. На овај начин доживљаји долазе до изражаја као стварно градиво васпитне наставе. Узајамно саопштавање садржине личног и заједничког доживљаја и искуства, илуструје онај жељени начин течења и новог знања и новог искуства. А улога оваквог узајамног општења у личном раду постаје мерило за оцену вредности информативног градива у настави. По мишљењу и извршеним експериментима савремених дидактичара, није важно колико ученик чита и слуша предавања и „лекције“ у школи, него је претежно да лину коликој мери осећа потребу и интерес за оним што чита он, други или за оним што чује и да ли то може и хоће да лично примени у даном случају. Јер, по радној школи и интерпретацији Хесеновој: „Сваки наставни предмет може се тако предавати, да буде извор општег развића ученикове личности и сваки предмет, који се предаје као агрегат готових и изолованих знања и навика, може да угуши сваку тежњу за општим образовањем. Није ствар у томе, шта предајеш, већ како предајеш, т. (= У формалној каквоћи или стилу наставе. 8) Рђаво организована настава изграђује типове, које кроз живот воде циљеви других. Такви никад нису своји и саморадни. Школа треба да нас навикава да умемо. мислити и конструктивно примењивати тако стечено знање, тј. да умемо сами путем истраживања знања доћи до поузданог знања ширењем свог умног хоризонта.

Отуда је први методички услов за обраду наставе граматике: умети распоредити наставну грађу према правом и стварном стању ученичког језичног знања и искуства. У настави се мора рачунати у сваком посебном разреду основне школе са стварним стањем језичног знања ученика. У прва два разреда, који чине први (елементарни) ступањ, треба се ограничити на проматрање изражајних облика у речима и реченицама и то највише колико се то односи на њихову спољну страну. Главно је, да ученици овог ступња вежбају свој усмени начин изражавања и да практичном применом дођу до сазнања правила и појмова. У другом ступњу, у коме су Ш ТУ разред основне школе, ово проматрање се проширује и на односе међу реченицама, опет у усменом и писменом изражавању, никако појмовно, дефиницијама и правилима. На овом ступњу отпочиње проматрање облика речи и важнијих гласовних појава. МИ ово прома-

5 5. Еуђипае: Магегпн јемк. 5 С. Ј. Хесен: Основи педагогике, у преводу М. Р. Мајсторовића.