Учитељ

| завтивиринитлееиртрриБиен Нина НИЕРИНрРанЕ Е рее арта 197

човек. Али познаје само три последња типа и узима нагонски део човекове душевности као заједнички свим трима типовима, премда би била занимљива карактеристика преовлађивања нагонске стране и премда су такође остале три стране душевности нормално заједничке свима типовима.

У појединостима је за његову психологију значајно, што посебно говори о важности потсвести, 0 посебном психолошком тумачењу које није увек исто као тумачење стварности и објективности; што говори о условима за човечји душевни узраст, при чему је штета што није извео разлике између душевног и духовног узраста човека, и што није посебно развио и психолошке основе за духовни и културни развој човека. Везу са модерним психолошким струјама је остварио аутор тако, што подробно и јасно расправља о нагону, о врстама нагона и свим процесима који су с тим у вези. Такође његово појимање осећања је у складу с модерном психологијом, јер признаје осећањима и вредност у погледу сазнања, премда наглашава и реактивни значај осећања. Његова анализа мисаоног човека има много важних подробности; којих не налазимо у другим нашим психологијама. При анализи вољнога човека опет је велики нагласак на вредност утемељености воље. Као код других одељака и овде је упознао читаоце са Шпрангеровим типовима културног човека.

Такође је и наша омладинска психологија обогаћена са две књиге: са Озвалдовом »рибеупа газ, обгока 1п Ка гел Ка« и Јерајевом »рибзеупа родођа т!адоз!:« (обе 1930). Озвалдово дело треба да буде систематски приказ развојне психологије, који је за нас важан, јер аутор употребљава осим туђе литературе још и изворни психолошки материјал, који је добио при проучавању свога синчића. За наше прилике има ова књига значаја у томе, што је подробно и стварно учврстила уверење, да је дете нешто друго него одрасли човек и да морамо уважавати посебност њеове душевне структуре, јер му иначе чинимо неправду и лако ометамо његов нормални развој. Значајно је даље, да су психолошка разлагања, која би иначе била врло тешка и само теоријска, скоро свуда објашњена конкретним примерима, тако да сваки може лако посматрати и бележити развојни степен свога детета помоћу психолошке шеме тако, да му та шема постане жива и стварна. Прве године, од прве до четврте, и она од седме до дванаесте, обрађена су доста детаљно, али је штета што је _аутор само додирнуо најважнији део омладинске психологије, пубертет и малолетност.

Озвалдова психологија добила је своју допуну у Јерајевој омладинској психологији. Ова је књига опширнија и бави се изрично само с пубертетом и са годинама дозревања, премда се понегде у тексту осврће и на дечје доба. Јерајево дело се и иначе у многочему разликује од Озвалдовог, те га можемо уопште назвати рационалном

или филозофски заснованом психологијом док је Озвалдова систематична, дакле емпиријска омладинска психологија. Озвалд је узео за основу свога дела развој детета, па је тај развој психолошки описао, а Јерају је основа сама психологија, односно то су му разне врсте доживљавања, па описује само начине тих доживљавања у пубертетно доба. Ко је прочитао обе књиге, утолико ће боље разумети Озвалдово наглашавање, да је његова психологија развојна или генетичка. Осим тога је за Јерајево дело значајно следеће: његов