Учитељ

%

197

Д-р Ксенија Атанасијевић полази од емпиричког факта бола, који она проширује на целину света. Човеков живот је живот бола: фатални га бол неумољиво притиска. Стога је земаљски живот бесмислен, Вечност, бесмртност и бескрајност пружају само утехе али не и ослобођење од болова, који испуњавају целу васиону. Према томе, и сама „апсолутна супстанција мора носити бол, као основни свој квалитет“. Насупрот овом животном песимизму, Д-р Милош Ђурић учи да се живот непрестано изграђује на основи структуре нашег живог душевног тоталитета, због чега „у чежњи, у тој лудој, немирној, вечној чежњи, лежи права срећа“. Живот је највећа вредност. Д-р М. Ђурић не негира зло, оно постоји, али постоји ради неког добра; зло омогућује добро, зло је разлог добру. Штавише, зло није по себи зло, оно је добро, јер у томе злу је чар живота, у савлађивању зла је лепота нашега живота. Оптимистички схвата живот и Првош Сланкаменац као и Владан Максимовић, по коме је вредност живота радост, пошто је радост оправдање живота. Међутим, по д-ру Браниславу Петронијевићу, и радости и болови су реалне чињенице наше свести, те се болови, као и радости, не могу негирати. Али сума болова премаша, иако незнатно, суму задовољстава. Стога је д-р Петронијевић своје учење назвао мализмом. Светислав Стефановић се слаже са Петронијевићем да се зло у свету не може оспорити. Али, човек не треба да одмерује болове и да тиме оцењује вредност живота, пошто и болом има да се остварују позитивне емоције и то противљењем злу, што значи ништити га и тиме у исто време правдати егзистенцију доброг.

Као што се види, овакво решавање проблема остаје ограничено на живот како он реално битише. Да би се увидело да ли живот има каквог смела, мора се довести у везу с целином света, пошто живот, чак и кад би био увек испуњен радошћу, може немати смисла, као и обратно. Нужност решавања проблема вредности живота у вези са целином света истиче Петронијевић. По њему, разум, који се све више развија, увиђа разлоге емоцијама, због чега ће њихова јачина опадати приближујући се индиферентном стању, које ће најзад постати владајуће у космосу. Али, еволуција иде статичком стадијуму света када ће се остварити стање највеће могућне среће. Д-р Петронијевић, дакле, учи трансцендентни оптимизам.

Тиме је означен правац решавања проблема смисла живота, при чему је страна философија претежно утицала. Тако схватајући проблем, д-р Душан Недељковић одриче свету сваки објективни смисао па тиме и животу. Владан Максимовић одбацује могућност решења проблема о трансцендентном смислу живота. По њему, пошто је све из живота, то је смисао живота сам живот, он је сашза 54 и саиза Нпанз. Д-р Милош Ђурић, изрично наглашује да наш живот може имати смисла само ако учествује у смислу космоса. По њему, нумен, свет, исто је што и Бог. У томе свету наша „свест није нешто што је бићу радикално супротно; напротив она је нарочити квалитет бића и нарочита функција космичког живота. Мако је она реалитет зш тепелз5, она носи онтологични и космичан карактер; својом унутарњом страном континуирано везана за живо свејединство бића, органски ужљебљена у састав космичке хијерархије, она носи теургичан карактер“, чиме се испуњује космичким смислом. Нешто слично