Учитељ

томе учи и д-р Јустин Поповић, који полази од претпоставке споја душе са видљивим светом духовних стварности. Онтологија душе _ је боголикост, која се састоји у тежњи њеној за бескрајним божјим истинама. Отуда је божанско савршенство главни циљ човековог постојања на земљи. Д-р Никола Поповић сматра да решење проблема смисла живота зависи од одговора на питање: „шта је ум по себи, тј. шта су ти објективни циљеви кад их посматрамо у њихову односу према реалном свету у коме човек живи и у коме се њихово остварење може замислити». Другим речима, да ли су ти циљеви објективни део света» До истог проблема целина света ради решења проблема и смисла живота долазимо ако пођемо од душе. Да ли се наша душа ограничава на земаљско бивствовање или га превазилази 2 Ако нестаје са смрћу тела, онда она нема смисла; ако траје и даље, "онда ради чега она постоји» Д-р Поповић усваја гледиште теолошког идеализма, по коме су „објективни циљеви, или идеје о вредности, укотвљене у свести апсолутног духа у смислу свезнајућег, свеблагог и свемоћног творца света: Бога. Признавањем вредности апсолутних циљева ми се покоравамо вољи највишега“. А то значи да се тиме покоравамо вечним законима вечног света, по којима може нешто вечно постати и по којима свет има смисла. Стога, „радом својим на остварењу објективних циљева ми остварујемо царство божје на земљи“, тј. ми теургично стварамо вечност света у његовој вечности уколико тежимо вечности. — Као што се из решења проблема смисла живота види, метафизика се не може заобићи, ма да она није негативна само из тих разлога.

Метафизика. По д-ру Браниславу Петронијевићу, чији је метафизички систем један од оних, у којима се садржи највеће пењање људскога духа и најдубље његово продирање у суштину света, метафизика је наука о ванискуственом свету, који она има да испита а тиме и да „утврди апсолутну егзистенцију како емпиричке тако и трансцендентне стварности“. У вези с тим, д-р Никола Поповић расправља проблем могућности метафизичког сазнања. Наиме, треба показати не само „да субјект може прекорачити непосредно искуство“, него и „да је и сама стварност таква да се може сазнати“, тј. поред субјективних услова могућности метафизике треба одредити и њене објективне услове. Д-р Поповић излаже Петронијевићево решење тога проблема. Сазнање света могућно је ставом супротности којим се „изражава најмања могућна разлика“ у непосредном искуству: бело-црно, бол-задовољство, тј. „свакој логичкој одредби бића мора да одговара једна њој супротна логичка одредба“. Из тога ће нам бити јасно Петронијевићево учење да се непосредно дани и стога иманентни квалитети имају схватити „као једна квалитативна група којој на супрот стоји квалитативна група која није дата у непосредном искуству, и та би се искуствена група имала да схвати као негативан квалитет, којој насупрот стоје трансцендентни елементи као позитиван квалитет“. У овоме се садржи даљи закључак да се свет састоји из ограниченог броја монада, које су спојене апсолутном супстанцијом. Монаде имају иманентне (осећај и осећање) и трансцендентне (свесност и вољу) атрибуте. Оне се сада налазе у динамичком стадијуму који је секундаран и зависи од вољне одлуке свесних душа, док је статички стадијум монада примаран. — Поред