Учитељ

винил 199

Петронијевићеве метафизике постали су и други метафизички правци међу којима материјалистички акцептира само једну страну света и сматра је суштином његовом. Душан Матић, Коча Поповић и Марко Ристић постављају једну форму дијалектичког материјализма, „који придаје битну вредност психоанализи у објашњавању уметности, живота и реалитета“. У таквом једном свету финалитет се не може претпоставити. Њега одриче и Д-р Драгиша Ђурић, по коме би финалитет, чак и кад би постојао, морао бити изван природе. Међутим по Д-ру Душану Недељковићу: „Свака идеја, чим се у њој заустави дијалектички ток постајања, има ту тенденцију да се шири на сва поља наших схватања и разумевања, има тежњу да својом садржином обухвати и осмисли све смисле и сву конкретну стварност, једном речи, да постави свој монизам, или тачније речено, моноидеизам“. Д-р Милош Ђурић објашњава постанак и, у вези с тим, онтологију света. Свет феномена није од искона, он је постао из Нумена, тј. стварање света је непрестана феноменализација Нумена, што значи непрекидно објављивање Бога, те се у феномену јавио живот, у коме се изражава Бог. Отуда, „људски живот је рефлекс Апсолутног, Нуменалног он је отсјај вечности, почовечавање Бога“. Владан Максимовић такође схвата космос као живот, који он дели на органски и неоргански тј. да „два царства: царство неорганских и царство органских облика живота“. Једна јединствена животна енергија испуњује космос; она је „носилац и стваралац целокупног живота у космосу“. Ова жива енергија је Бог и Бог је она. И по д-ру Светомиру Ристићу континуитет је ознака апсолутне стварности, због чега у њој нема слободе.

Под утицајем учења о финалитету космоса јавила се тежња да се материјализам с њим споји. Изнећемо два покушаја. Д-р Иван Ђаја мири целисходност са материјалистичким учењем придајући психичке особине биолошким појавама. „Развој живота света је ми. шљење, мисао на делу; живо биће је њено остваривање“. Ова телеолошка моћ управља еволуцијом живота, те се живот развија у правцу целисходности, у коме влада специјалан детерминизам, својствен животу. Ј. Д. Стојановић, критикујући Бергсона, справом каже: „Ако је живот основна категорија реалности, откуда у њему потреба да се реализира кроз материјуг Ако космички процес није носио у себи неки крајњи смер, онда није могао ни почети; а ако је почео, немогуће је да је сам процес себи циљ или да је живот изабрао себи циљ који не може достигнути“. — Већину метафизичких учења можемо синтезирати у заједничком учењу да метафизички свет постоји и он је телеолошког карактера, те и наш живот има смисла без обзира да ли слобода воље постоји или не постоји, у чему се наши философи не слажу.

Философија историје. У тесној вези са проблемом смисла живота и света је проблем смисла историје. Јер, ако свеукупни свет има каквог смисла, онда се он мора изразити и у историји. Али, као и у европској философији, и у нашој је покушано да се горњи проблем реши и независно од онтологије и смисла света. Међутим, са оваквим схватањем проблема стоји у вези питање да ли је историја наука, јер ће само тако искази о њој имати објективно важење. У нашој философији овај проблем је поставио Д-р Никола Поповић,