Учитељ

који, при његову решавању, полази од дефиниције науке: „Свако људско: истраживање које се односи на једну врсту стварности, а у циљу да се на особен начин, тј. помоћу нарочитих метода, нађе објективна истина о тој стварности, сачињава једну научну дисциплину“. Стога, морамо поставити питање да ли историја „служи истини или неком другом циљу. Са ранијим прагматичким схватањем историје је прекинуто. Она служи истини и стога је наука. Међутим, покушава се да се историји оспори научност што она нема поузданих метода него се служи разумевањем. То се не може оспорити, али се „историјско разумевање не састоји у прибављању оних доживљаја за које историчар сматра да су се обавили у личностима које су учествовале у дотичном и историјском догађају“, већ у одређивању оних циљева за којима су оне ишле. Дакле, с правом закључује д-р Н. Поповић, искази о историји имају објективно важење. И д-р Драгиша Ђурић тврди да у историји нема произвољности, јер у њој нема безузрочности. Ми стварамо историју нужношћу, која се садржи у природним процесима. Д-р Милош Ђурић такође посматра историју у вези с целином света. По њему, „наш поглед на свет, који је, у исти мах, и наша исповест, извире из духа времена, као органски облик што пуца из крила природе кад му дође време“. Али, тај дух израста из природе и он се има према њој „као цвет према корену“. „Кроз дух веје преображена природа, као кроз природу што веје још неразвијен дух.

Философија религије. [о д-ру Николи Поповићу, питање о смислу живота води питању да ли Бог постоји. Али, на ово питање може се одговорити тек пошто се реши проблем „да ли овај свемир у коме живимо претставља једно бивање које има смисла или је то кретање и комешање у свемиру једна бесмислена игра слепих сила безумља“. Следећи овом логичком реду проблема, ми ћемо сад видети како се решавао проблем религије код нас.

Нису ретки биолошки покушаји објашњења религије. Драгољуб Бранковић сматра да је „религију створио први човек као ломоћ противу неиспитљиве мрачне будућности своје и целе васионе и као помоћ противу несавладљивих моћи непријатељских сила које вијају над њим и околином“. По д-ру Стојану Аврамовићу, у средини душевних слојева нашега бића „налази се структура, која је дубоко усађена, језгро вредности метафизичке персоне.. Од свих структурелних вредности религиозна је најдубље усађена“. Дубље залази у објашњење постанка религије Владан Максимовић, по коме се „из познавања Бога, као из своје клице, развијају нове крепости духовнога живота: вера у Бога, нада у њега и љубав према њему“. „Ово троје ствара један нов облик живота човечјег познат под именом религије“. Близу овога учења стоји Првош Сланкаменац, који наглашује практични значај религије. По њему, „јединство духа и воље са божанским није нада на будућност и циљ религије, него њен почетак, њено рађање“. Али, како је, по њему, живот мерило сваке вредности, то он религији даје прагматистички значај, тј. она треба да буде оријентисана животу а не Богу, јер религија „није више управљена на бога“ него на живот, у њему тражи и налази бога“ и стајањем с њим он „уздиже до највиших степена своје човечанске активности“. |