Учитељ

" А

МЕ

201

Међутим, све ове експликације религије не обухватају и централни проблем религије, наиме, проблем егзистенције божанства. Тај проблем философија мора решавати и због тога, што је, као што смо горе назначили, питање о односу живота и света као целине према Богу од великог философског значаја. Ми ћемо изнети два решења тога проблема. По д-ру Николи Поповићу, норме које регулишу наш цивилизаторски живот, у своме су важењу релативне; норме које важе за наш духовни живот, апсолутне су и о њима свесни дух зна непосредно. Закони духовног живота имају основа у самом духу: свесни дух не може да негира норме истине, морала итд., а да не негира себе. Отуда се сматра да се у тим нормама изражава природа апсолутног духа или Бога. Д-р Борислав Лоренц каже да је суштина религије у непосредном односу свести човекове и апсолутне стварности, те се ова на тај начин непосредно доживљује и сазнаје. Стога је религија више него знање, то више је у свести ове непосредности. Као што се види, доказ д-ра Лоџенца оснива се на појму религије, а д-ра Н. Поповића на несумњивости норме духовнога живота.

Философија културе. Религија, као и остале духовне творезине, не би била могућна без културе, чија се природа управо исдрпљује у остваривању објективних вредности истине, доброте, лепоте и религијске светиње. Али се суштина и значај културе не схватају подједнако. По Првошу Сланкаменцу, „основне нагоне живота, да одржи себе и своју врсту, разрадио је човек у велики сплет своје културе“. Вредности су само израз живота. „У поступном развитку свом човек је не само задовољавао те нагоне, него

је живот и своје задовољство у њему попуњавао и богатио новим вредностима“, да би се у њима човеков дух што више изживео _ „у стањима и облицима који су само њему својствени“. Д-р Милош Ђурић тврди да „живот поставља проблеме; њих ваља решити. А решавање је рад, прерађивање садржаја живота, а то прерађивање долази до израза у Култури, коју сачињавају Религија, Морал, Уметност, Наука и Техничко-економска Култура“. Култура има порекла у апостази духа од целине света, при чему се ствара материјал, на коме се развија стваралачка снага субјектова. Стога, философија, а с њом и култура, значи одгонетовање загонетке, обртање непознатог у познато, хуманизацију анималног човека. Д-р Никола Поповић одваја цивилизацију од културе, која је рад на остваривању апсолутних циљева: истине, доброте и лепоте. Реализација тих циљева огледа се у културним добрима: науци, моралу, уметности и религији. Јасно је да и сам душевни живот једног народа има своје различите стране, те се на пр. уметност не може негирати ради науке итд. Основни услов културе јесте слобода схваћена као способност да се човек слободно одлучи за оно што је добро, односно лепо итд. Како је рад на остварењу објективних вредности култура, то је проблем културе проблем објективних циљева. Овај се проблем састоји у томе, што треба да се покаже „шта су објективни циљеви по себи“. Нама је из ранијег излагања учења д-ра Поповића јасно да су они, по њему, саставни део објективног света и да као такви премашају биолошки живот. Слично томе тврди и д-р Слободан Поповић, по коме стварање кул-