Учитељ

туре претпоставља човека културног, а то значи човека који се уздигао изван себе у несебичном социјалном делању, при чему има да се бори противу зла. Напротив, д-р Вој. Младеновић усваја познато учење да „никаква вредност није вредност без признања, а признање је могућно само у заједници“. Различите вредности условљене су различитим облицима живота заједнице. Отуда се од ње вредности не могу одвојити. У таквом схватању вредности лежи порекло доста раширеног гледишта о релативитету вредности и у вези с тим о промени културе, што је продрло и до нас. По Вл. Вујићу: „М као појединац, и култура, исто, има да се рађа, живи, а то значи, казује се, и умре“. Међутим, Д-р Милош Ђурић тачно увиђа да вредности, ма да се у историји јављају, ипак не нестају. Мако у животу њих људи доносе, ипак све оне вредности, које „имају универзално важење, надживљују пролазни живот, улазе у вечност“. Остваривањем вредности, тј. културом, живот прелази своја ограничења и прелива се у вечност, јер су вредности „лествице које вежу земљу с небом, човека с богом“, при чему се човек „отима голоме бивању, бори се противу њега, културним вредностима уздиже се изнад. њега и, тако, ствара један надвремени поредак“. Он одбацује предвајање културе од реалног бића, у чему се слаже са д-ром Н. Поповићем. Јер, по д-ру М. Ђурићу, „култура је култура у толико у колико је развитак бића, уколико је теургија, сарадништво са Богом, у колико је продужење космичког стваралаштва“. |

Философија смрти. Али, смрт прекида остваривање вредности. Стога, ако је смисао живота остваривање вредности, онда се смрт не може схватити, пошто она зауставља њихову реализацију, из чега би се, како изгледа, могло лако закључити да смисао живота није у остваривању објективних циљева. Тако живот и смрт схвата Д-р Душан Недељковић. По њему, „бесмртност је неморална, штго произилази из њене хетерономности; она је негативна, пошто је негација смртности, тј. негација свег животног и свег конкретног моралног“. „Као негација овога она је, разуме се, неморална“. Напротив, смрт има пресудни етички значај. Знајући за смрт, ч0век покушава да је превазиђе „идеалима и вишим вредностима“. А то је омогућено опет смрћу, тј. људи знајући за смрт, упућују се „једни на друге, наслањају се једни на друге“. „А та нужна солидарност је извор свег морала и основа све конкретне етике“. Тј. вредност смрти је у уздизању у пролазности, налажењу среће у самом себи, у солидарности с другим људима и у егзалтираности живота. Ово етичко оправдање смрти имало би значаја у животу само тако ако би се смрт могла метафизички правдати. Д-р Бранислав Петронијевић учи да је „душа бесмртна како као трансцендентна душевна супстанција тако и као формално појединачно ја“. Д-р Никола Поповић, сходно своме учењу, сматра да радом на остваривању објективних циљева човек „оправдава своје наде на апсолутно блаженство у вечности“. У истом смислу учи и д-р Николај Велимировић: несумњива је бесмртност оних који свлаче телесну одећу са себе. Стога, прави јунаци никада не умиру, те човек не слави мртве него живе. И Д-р Милош Ђурић каже да живот, ма да је у њему смрт, не значи границу вечности, која се ограничава

== -_-–_— њи“ њол->н