Учитељ

животом, него вечност изражава живот, она га сама поставља као своје ограничење. Стога, живот припада вечности, тј. „живот и вечност, то су два тела Васељене, два прасуштаства ствари, два голема_ таласа космичког дешавања који напоредо теку, али се нигде не сједињују“. Ако, пак, посматрамо дуализме у свету: топлоту-хладноћу, светлост-таму итд., видећемо да они не доносе метеж у Свемир, већ условљавају његову хармонију. Тако и живот и смрт: и они стварају хармонију. Ритмика постојања и нестајања је живот. Нестајање је смрт. Стога, „смрт стоји у служби живота“. „Наш индивидуалан живот има своје услове и границе, али смисао његов не зрачи из тих услова и граница, него из оне тежње за развићем, из оне бесконачне тежње за стварањем културних вредности, којима се ослобођавамо из граница коначног и откупљујемо улазницу у вечност“. Дакле, смрт не постоји, постоји само прелажење и мене у бескрајном флуидитету живота. Отуда, по својој појави, „живот наш је пролазан и ограничен, али:по ономе што сачињава циљ његов, по превазилажењу живота, он је непрелазан и неограничен. По писцу ових редова, рад на остваривању објективних вредности је овековечавање живота, а смрт је његово спајање с вечношћу. Стога, смрт значи вечну а самим тим и нужну егзистенцију. Престанак живота који није учествовао у вечности остваривањем објективних вредности, је престанак случајне егзистенције, тј. потпуно нестајање, пошто случајно може и не постојати.

Словенска и југословенска култура. Наша се философија све више развија независно од запада. Јер, по речима д-ра Милоша Ђурића, „под ледом идеалистичко-апстрактног посматрања смрзао се смисао за конкретне особености нација и раса које не могу да уђу у калупе општих, највиших појмова“. Овакво схватање често се оправдава учењем Боже Кнежевића или чак Бергсоновом и Џемсовом философијом. Још је већи утицај руске философије. Пишући о Ничеу и Достојевском, Д-р Николај Велимировић истиче супротност између егоистичког надчовека запада и словенске дубине душе свечовечности. Уз то, на нашем језику појављује се „Словени у вишој науци“ од д-ра Бранислава Петронијевића, а Милић Мајсторовић даје преводе Лоскијеве „Логике“ и „Смисао историје“ од Берђајева. Тиме се као и непосредним проучавањем руске мисли ствара схватање о западној култури да је она само разумска, техничка, једнострана и стога апостатска, јер се она отпадила од живота, због чега мора нестати. Али се она не може у свему негирати. Зато по мишљењу Јсвана Цвијића, „треба примати најбоље и најсавршеније утицаје културне Европе и дубоке импулсе Истока дакле и са Истока, чији је дух не ретко оригиналнији и дубљи“, те по д-ру Милошу Ђурићу,“ синтеза истока и запада постаје за Јужне Словене основни проблем њихова сазнања“. Тако постаје мисао 0 нашој философији која има да служи нашем животу, јер треба да се раскрче. путеви националном самосталном духовном животу оствареном у „једној изразитој националној култури“, која ће се строго одвојити од европског начина философирања (Велибор Јонић). Али, „кад је реч о могућности југословенске самосталне културе, онда... је питање чисто духовне али интегрално јужнословенске могућности за новим изражајем. Не о примању или одбацивању „технике