Учитељ

204

Запада“, не о супротности „западњачког у нама,... него о могућности нашег духовног стила нове културе“, од чега зависи могућност јужнословенства као духовне чињенице. То се најбоље изразило у нашој народној поезији, која негира код нас деобу на исток и запад, јер се она шири „од Алпа до Солуна и од мора до мора“ (Вл. Вујић). Доиста, та независност од запада све се више изражава у нашем философском стварању, и то не само у њему. Изнећемо само неколике чињенице. Д-р Благоје Марковић указује на појаву да се код нас „све више одушевљених ученика Петронијевићевих... окрећу не само Западу, како се то раније искључиво чинило, па у многим наукама код нас и данас чини, већ се обзиру и на радове својих учитеља и претходника“. Д-р Слободан Поповић истиче нужну везу која треба да постоји „између науке о васпитању и наше националне југословенске културе“. Д-р Вој. Младеновић пише „Педагогику“ само за нас Југословене. Миљенко Видовић, пак, ствара национално-етички покрет који открива морал специфичан југословенској раси да би се на њему створила национална култура која би се спасла од дубоке кризе запада. — У вези с тим, све се више управља поглед нашој народној поезији.

Философија у нашој народној поезији. Непредрасудно проучавање наше народне поезије, како се оно развија од 1918 године, открива нам у њој једно потпуно схватање целине света. Без обзира да ли се сви слажу у тумачењу појединих места у нашој народној поезији, несумњиво је да постоји јединство у томе да она садржи философију света и живота у њему. Стога, њеним проучавањем нама се открива један нов свет вечних тајни о космосу и човеку, · о његовим тежњама и смислу његова постојања. Али, да би се продрло у ове тајне, мора се подићи завеса њихове спољашности и сагледати у смисао изражен у реалним сликама, које су символи натчулног и вечног. У нашој се народној поезији изражава тежња да те споји пролазно и вечно, видљиво и невидљиво, људско и 6ожанско у надземаљску, метафизичку везу, која би живела у оба света спајајући их, а која се оваплоћује и сингуларише у појединим њеним личностима и делима. То је јасно изражено у Лазареву привољевању „царству небескоме“, ма да не само ту. Косовски мит, по речима д-ра Милоша Ђурића, је љубав према вечној вредности“. Стога, „тајна Косова није ништа друго до израз дубоке носталгије за божанским животом, она је сан Упанишада расцветан у српским планинама, распеван у ирадијацијама српске историје“. То, у основи, важи и за нашу уметничку поезију. Јер целом нашом уметном и народном поезијом са свом њеном богатом разноликошћу веје једна иста божанска мисао“ (Д-р Станислав Жупић) или, како је то Д-р Никола Поповић ближе рекао, философска мисао.

Јован Скерлић је неопростиво погрешио замерајући што „тај романтичарски култ народне поезије, то тражење и налажење свега у народној поезији још ни данас није изумрло“. С правом тврди д-р Свет. Ристић да „ће тражење у народном песништву тек наступити у нас“. То тражење, али не само тражење него и стварно налажење, не може нестати. Оно, уопште узев, дубоко продире у суштину и смисао наше народне поезије. О њој је за ово двадесет година дано доста студија. Ипак, она још није проучена у свој