Учитељ

њеној обимности. Али, већ се у њој купе „поједине врсте кораља“, које ће се збити „у гребене великих система који би се пењали на висине историјске егзистенције“ (Д-р Милош Ђурић).

Завршна реч. Поратна философија је бујни, снажни, расцветали наставак предратне философије наше, јер обухвата све већи број културних области испитујући их, углавном, самостално. И поред свеколиких- отступања, ипак у њој преовлађује надбиолошко схватање објективних вредности, чиме се обезбеђује њена научност. Уз то, ма да су истине једне, дохватање и схватање њихово добива све више словенско и напосе јужнословенско обележје, јер на тај начин наша философија може пружити свој највећи дар свеопштој култури човечанства.)

Здравко Јагодић, Београд

И — Релшшозна философија код Срба од 1918 — 1958 године

Наша религиозна философија махом је у фрагментима, чланцима, — мање у студијама, — у повезаној целини, у системи још није дата. Часопис је главни орган српске религиозне мисли. „весник српске цркве“, „Богословље“, „Хришћански живот“, „Народна одбрана“, „Претеча“, „Упознај себе“, „Светосавље“, „Пут“, „Хришћанско дело“ „Хришћанска мисао“ успевају да око себе окупе велики број сарадника. Кроз часописе развијају своју мисао и они писци који су дали и посебна дела, тако да се у историји тих часописа налази и бар in писе српска религиозна философија.

Нема ни једног нашег човека који је религиозно засновао своје схватање а да није покушао да продре у духовне дубине нашег народа, да открије духовни лик своје земље. Смисао и оправдање историје наших ослободилачких напора наши мислиоци откривају у религији, православљу. Проблем нашег односа према истоку и према западу; проблем државног друштвеног уређења постају главне теме наше религиозне философије. Та су питања изазвала такве мисли и опсервације да се оне могу, добрим делом, уврстити у светске ствари те врсте.

Начелник наше религиозне философије д-р Николај Велимировић даје у делу: „Речи о свечовеку“ једну надахнуту концепцију јединства свих ствари. „Свечовек“ прозире појавне разлике и препознаје у свему што га опкољава браћу. Д-р Н. Велимировић се не задржава дуго на космозму у коме је појединачно оправдано општим, него прелази на историзам у коме појединачно, појавно, стиче највишу конкретну снагу, нарочито у факту светиње. Српска историја

1 Примедба. Због ограничености простора није се могла наводити употребљена литература. Назначићемо да смо се послужили: а) оригиналним делима, 6) Ошбап Медецкоук, Арегсиш de la Philosophie contemporaine en Yougoslavie MH B) Xćnia Atanassićvitsch, Die philosopische Strimungen der Gegenwvart in Jugoslavien (Der Russische Gedanke, 1980).