Учитељ

206 па анонимни штетан

је света; њен творац и символ — Сава такође је свет. Српски владари и хероји су светитељи. „Царев завет“ тј. Лазарево привољевање царству духа је у ствари српски завет којим су се Срби у најсудбоноснијем часу посветили Богу.

Док је у делу „Религија Његошева“, д-р Н. Велимировић приказао религиозну драму првенствено као приватну ствар великог духа, — у делу „Символи и сигнали“ он учи да је религија општа народна ствар.

У огледима о Св. Сави д-р Н. Велимировић вели да је српски народ, као и Св. Сава, савршена синтеза најбољих елемената Истока, — тј. има дубину, осећање вечности, и Запада тј. има смисао за акцију. Наш народ не би смео да искључивим везама било са Истоком било са Западом разори ову светосавску меру и синтезу.

Д-р Н. Велимировић је наш најбољи црквени беседник; његове су беседе пуне оригиналног религиозног духа. Његово религиозно-философско стваралаштво обухвата око двадесет свезака.

Д-р Бсрислав Лоренц третира опште проблеме религије углавном са психолошког становишта. Човек је религиозан по својој природи. Религија је психолошки гледана највиши, најкомпликованији процес у људском духу. Она је јединство највиших духовних функција. У студији „Психологија религије“ одређује психолошку садржину религије као тежњу ка апсолутном. У делу „Мисао и акција, додирује проблем душе, бесмртности и Бога на један позитиван хришћански начин и сматра да је такво решење духовно везано за природу акције.

У мањим расправама: „Религија у светлости савремене науке“ и „Духовна криза нашег доба“ д-р Б. Лоренц се занима положајем религије у данашњем животу. Он налази да је савремена наука не само у складу са религијом него је донекле и потврђује. Духовна криза проистиче из равнодушности према религији.

Д-р Радивоје Јосић у делу „Хришћанство и песимизам“ критикује Шопенхауера и Хартмана, тумачећи хришћанство као религију која не само да негира свет него га прима и усавршава шта више. Проблем односа између „природног“ и „натприродног“ расправља д-р Јосић у делу „Религија ума и религија откровења“. Откровење је нужно јер ум има своје границе које не могу да задрже моћну тежњу духа према ономе што је безгранично.

Д-р Р. Јосић у два дела: „Месијанска идеја код старих културних народа пре Христа“ и „Борба за и против јеванђелског Исуса Христа“, доказује божански карактер и историчност личности Христове, разложито обарајући ирелигиозне погледе на те проблеме.

Д-р Јордан Илић религиозно заснива педагогику. Његов рад „Беседа на гори у настави и васпитању“ и нарочито недавно одбјављено дело „Ка новој основи религиозне наставе“ указују на значај религије у настави и васпитању и дају религијску грађу у оном смислу који одговара захтевима школе и васпитања. Како у поменутим радовима, тако и у многим расправама објављеним кроз разне часописе, д-р Млић обухвата у исти мах оба религиозна васпитна проблема тј. раскрива достојанство веронауке, брани се и решава практични проблем тј. начин извођења.

"Пи