Учитељ

Шапчанин, Војислав Илић, Милорад Митровић, Владимир Јовановић, Милован Глишић, Јанко Веселиновић, Светозар Ћоровић, Радоје „Домановић и други).

Змајево доба, које неки сматрају као „златно доба дечје књиге“ траје од 1880 до 1904 године, када је Змај умро, а у Србији су настали судбоносни политички догађаји који су несумњиво много више и неповољније утицали на даљи развој. дечје књижевности, него што су то могли учинити „неталентовани епигони Змајеви“, како тадашње дечје писце назива један књижевни критичар. Промена династије, анексија Босне, Балкански ратови и Светски рат, као догађаји револуционарног значаја, испунили су били цео тај период од Змајеве смрти до Уједињења и скоро сасвим укочили рад на књижевности. Међутим дечја књижевност није ни тада сасвим занемарена, захваљујући опет педагозима, јер су и тада излазили неколики дечји листови као: Мала Србадија, Зорица, Ђачки напредак, Школско звонце и др. а од књижевних радника тога доба сарађивали су највише на дечјој књижевности: Андра Гавриловић, Михаило Јовић, Алекса Шантић, Михаило Сретеновић, Миле Павловић, Станиша Станишић, Милета Јакшић, Јован Удицки, Милан Џоповић, Исаије Митровић, Милева Симић и други.

ПЦ

По завршеном Светском рату, који је свуда па и код нас оставио руине и пустош, изгледало је у први мах да ће са обновом књижевности, опште и дечје, ићи исто онако тешко као и са обновом народне привреде и културе уопште. Али се догодило обратно. Понети одушевљењем због постигнутог народног уједињења, наши књижевници су појачаним еланом прегли на посао. Нарочито је у то доба триумфовала родољубива поезија и проза, која се била зачела јошу емиграцији и на фронту. Тако је и дечја "књижевност могла да се користи делима Милутина Бојића, (Песме), Драгољуба Филиповића (Косовски божури), Милосава Јелића (Србијански венац), Алексе Шантића (Песме) Војислава Илића Млађег (Родољубиве песме), Милутина Јовановића (Песме и приче) и др.

Међутим као први весници новог књижевног пролећа и стварања јављају се одмах по уједињењу опет дечји листови — обновљени стари и посве нови. Међу првима су Дечје новине Зорке С. Лазића у Новом Саду (1919—1929) па онда Завичај, учитељског удружења у Скопљу (1920—1926) са уредником Светоликом Милосављевићем, Наша деца, Јелене Зрнић у Београду (1920—1921) затим Зорица, Мих. Јовића, у новој редакцији Милана Поповића (1921—1938), Зраци, Владе Петровића (1921—1927), Наш лист, издање Министарства просвете, у редакцији Стевана Бешевића (1921—1924) и најзад Гласник Подмлатка црвенога крста, у редакцији Петра Илића и Божидара Зечевића (1922—1938).

Око ових листова окупили су се у почетку, опет као први пионири који треба да прокрче пут, већином учитељи, књижевници и аматери, међу којима су од старијих: Михаило Јовић, Михаило Сретеновић, Драгољуб Филиповић, Милорад Петровић, Милан Поповић, Влада Петровић, Јован Удицки, Исаије Митровић, Милан Стано-