Учитељ

ниједна друга врста словеначке књижевности. Па ипак се ниједна друга врста не оцењује тако криво на дому као ова. Ко још није био у друштву Словенаца, који не би тамо једнога дана и без познавања туће литературе осудио словеначку омладинску књижевност с напоменом да би морали ићи упоредо с другим великим народима. Свуда чујемо самоомаловажавање које је већ постало болесни израз нашег јавног живота: како су сви наши архитекти ништавни при упоређењу са онима преко границе; како је само онај концерт с нашим музичарима добар, који диригује странац; како је уметничка слика најчешће плагијат неког страног мајстора; како је оно воће добро и онај пасуљ укусан који долази из Лашког. Тако је и све остало мање вредно што је израсло на домаћем тлу и што нам је даровао наш човек. Та свест о потцењивању је особито код старијих генерација уопште тако укорењена да утиче и на млађе, који су израсли у доба државне независности.

Истина је да су странци далеко пред нама у погледу својих издања, којима је омогућено снабдевање луксузнијом опремом са изврсним репродукцијама уметничких слика, чији се аутори специјализирали за илустровање књига за омладину. Како изгледа нећемо још дуго бити део већих народа у том погледу, ако се и код нас не пробуди интерес за омладинску књигу тамо где би требало већ ради великог васпитног значаја те врсте књижевности. Кад се буде и код нас заузело Министарство просвете за омладинску књижевност онако како се заузима напр. у Бугарској, где Министарство само издаје скупоцене књиге и потпомаже омладинска издања морално и материјално, тада ћемо и у том погледу показати своје способности. Ако наиме пратимо развој неких наших ликовних уметника последњих година, који су се посветили такођер омладинској књизи (напр. Михелич), опазићемо велики напредак, јер побуђују наша омладинска издања у том правцу интересовања на међународним изложбама.

Наше самоомаловажавање је такође највише криво што нису наше омладинске књиге прешле државне границе у толикој мери колико заслужују. Левстиков Мартин Крпан, Жупанчичев Цицибан, дела Милчинскога и других тако су снажна, оригинална, неепигонска и специфично наша, да би се иностранство свакако интересовало за њих, кад би било на њих упозорено колико она заслужују. Зато и пре свега потребно је да смо сами свесни свога богатства.

Као што сам већ у уводу напоменуо, почиње код нас интересовање за омладинску књижевност још од пре 30 и више година. Преглед омладинских листова из тог доба доказује, да су за своје време били брижљиво и добро уређивани и да су сарађивали у њима сарадници који су касније постали вођама словеначке литературе. Нажалост су из тих листова испадали постепено најбољи списатељи а остали су мање значајни, тако да омладински часописи нису могли пратити развој књижевности свога времена па су ради тога заостајали. Тај застој или ненапредак трајао је све до краја светског рата, када су званична и незванична критика као и васпитачи инстинктивно и сви скупа увидели велики утицај књиге на омладину. У трећој поратној години је Повереништво за наставу и богоштовље

Учитељ 18