Учитељ

јаче се истичу разлози и све се више расправља и о садржајној страни уџбеника и води борба између два гледишта: гледишта пасивне и гледишта активне школе, које имају разнолико схватање о уџбеницима.

Претставници централизма, брзе, пуне, често и механичке унификације, па према томе у већини и заступници монополизације уџбеника, имају најјачи ослонац у закону о уџбеницима од 27 септембра 1929 год. Али кад се одредбе закона о уџбеницима упореде са односним члановима Устава од 3 септембра 1931 год., тј. са чл. 15 и 16 где се каже: „Наука и уметност су слободне. Све школе морају давати морално васпитање и развијати држављанску свест у духу јединства и верске трпељивости,“ и са односним члановима закона о народним школама од 5 децембра 1929 год., са изменама и допунама од 7 јула 1930 год. — онда је јасна њихова противуречност. Из одредба Устава, који је изворни закон за целокупно законодавство у Југославији, а који је обнародован после закона о уџбеницима те је и по значењу и временски од веће вредности, види се јасно да су „наука и уметност слободне“, а не монополисане и да држава има право контроле над установама за образовање („Све установе за образовање под државним су надзором“, чл. 16 Устава), па дакле и над књигама које су у њеним школама употребљавају. Кад се узме у обзир целокупна структура Устава, онда се из ње апсолутно не може извести ни сенка монополизације а камо ли пуна монополизација уџбеника за народне школе.

Ако се баци поглед уназад пре уједињења, онда се могу поменути Правила о штампању уџбеника за народне и средње школе Краљевине Србије од 1 августа 1908 год.,-која су тражила да се „у јавним основним школама употребљавају само уџбеници државног издања“. Али живот у Краљ. Србији демантовао је поменута Правила, па је поред државних уџбеника постојао и већи број уџбеника приватног издања, ма да се онда и могло донекле говорити с успехом о монополизацији уџбеника чак и са педагошког гледишта. Географ. и економски разноврснија и богатија, а педагошки развијенија Југославија не може се помирити са монополизацијом уџбеника. На економском, школском и педагошком пољу јавили су се нови чиниоци и нови проблеми, који се не могу лако утопити у два-три уџбеника, ма како они савршени били.

Заступници монополизације уџбеника истакли су ове своје разлоге: „Унификација националног васпитања и стварање јединственог националног духа може се постићи монополисаним уџбеницима; унификацијом уџбеника путем конкурса врши се одабирање најбољега међу најбољима“. Поред ових аргумената постоје и други, наиме: „садашњи слободни уџбеници нису једнообразни и рађени су по различним, често супротним методама, што онемогућује исти ниво наставе“; за овим се истичу разлози да постоји „хиперпродукција“ уџбеника, да су уџбеници приватног издања лоше повезани, да су им цене високе итд.

Али и поред свих ових разлога, о којима се може дискутовати, у нас није дошло до монополизације. Зато је и Министарство просвете расписом Онбр. 54150 од 19 августа 1937 год. потврдило и легализовало стање које постоји, да се „у народним школама могу