Учитељ

Ако упоредимо број дефектне деце која се код нас по разним установама васпитавају са бројем дефектне деце коју смо напред изнели на основу статистичких података добијених приликом пописа становништва 31-11-1931 год. долазимо до констатације да се код нас васпитава само: свако четврто слепо дете, свако десето глувонемо, и тек свако двадесет и пето дете које услед неког душевног недостатка не може да прати наставни рад у основној школи за нормалну децу.

Какав огроман капитал човечје моћи и способности остаје неискоришћен и неупотребљен. Десетине хиљада малих суграђана, које природа није обдарила са свима чулима или душевним способностима, или их је телесно унаказила, или показују извесне телесне или душевне недостатке као последице разних социјалних болести, заблуда или порока, живи с нама, али у мраку и невољи, и не само без користи за друштвену заједницу него у највише случајева и на штету и терет друштва, општина и државе.

Већ ови скромни покушаји васпитавања дефектне деце су и код нас показали, да може правилно образовано глувонемо или слепо дете самостално зарађивати свој хлеб, да морално посрнула деца могу постати корисни и поштени чланови друштвене заједнице, и да се благовременим васпитавањем недовољно развијена и васпитно угрожена деца спасавају утицаја улице и рђавог друштва и од посрнулости, те да се свако дете према својим душевним и телесним способностима може васпитавати за корисног, моралног и оданог члана друштва, народа и државе.

Сувише је велик број деце коју још увек остављамо на улици и у мрачним сокацима. Као да није наша дужност да о сваком поједином детету, своме суграђанину, поведемо рачуна. Али треба да имамо и ми, као и остали културни народи, увек пред очима, да се култура једног народа мери по томе како се он старао својој деци, о свом нараштају, какве могућности пружа свакоме појединцу за његов душевни и телесни развој и како цени и користи душевне способности сваког свог грађанина. Нарочито се после Светског рата у свима земљама показало, да је потребна сарадња сваког појединца и да треба сваком појединцу, било да је нормално или недовољно развијен, створити могућност и услове да се може према својим способностима развијати и корисно сарађивати у изради и подизању културних и привредних добара појединог народа. Већ сваки неактиван појединац осећа се у садашње послератно време као велик терет у породици, друштву, општини, а поготову кад није више реч о неактивним појединцима него о хиљадама незбринуте-недужне деце, од којих би свако могло да зарађује свој хлеб и да на свој начин помаже у изградњи наше младе државе, кад би му се на време створили услови за подесно васпитање и образовање.

Код нас треба још много радити и предузимати, да би се подигао довољан број установа за дефектну децу. Пре свега треба мислити на то да се оних 25.000 деце, која изгледају као да су нормална, али због извесних душевних недостатака, не могу да прате наставу у друштву са осталом нормалном децом народне школе, спасу на тај начин, што ће се за њихово васпитавање и образовање подићи нарочити заводи, интернатски уређене помоћне школе. Свака