Учитељ

банска управа и поглаварства наших градова треба да својим буџетом осигурају подизање бар по једног завода за недовољно развијену децу. Од такве установе неће имати користи само деца и њихови родитељи, него и општине, бановине и држава, јер ће се трошкови око издржавања и помагања малолетника и за самостално привређивање грађана смањивати, а повећавати број васпитане недужне деце и број ваљаних и корисних чланова друштвене и народне заједнице.

Поред ових установа које су сада најхитније потребне, - јер ниједна оваква још не постоји у нашој земљи, биће потребно да се подигне бар још толико завода за глувонему и слепу децу колико их сада постоји, те да се садашњи заводи повећају и усаврше. При заводима за телесно и душевно дефектну децу, који постоје у универзитетским градовима, да се оснују и организују нарочити институти за научно: здравствено, социјално и васпитно проучавање и лечење дефектних појава у душевном и телесном развоју деце.

Потребни су још и заводи за васпитавање глуве, неме, епилептичне деце и деце са разним телесним недостацима (богаљасте)у и са недостацима у говору. Организовати треба школе у опоравилиштима и здравилиштима за децу, а свака већа варош треба да подигне и школе на слободном ваздуху или школе у шуми, где би се васпитавала слабуњава деца а где би и остала деца свих варошких школа са својим наставницима могла годишње да проведу бар по месец дана.

Кад би се на овај начин подизале установе за васпитање и заштиту деце, онда би убрзо дошло време да се смањи број завода за васпитање деце и млађих малолетника, ових „универзитета за разна недела“ како се у научном свету називају ови заводи. Ове 1939 године о томе још не може бити речи, јер се поред постојећих 6 завода за малолетнике граде још два, а према изјавама меродавних фактора и овај број неће бити довољан, јер су казнени заводи и разна прихватилишта при окружним судовима, полицијска и општинска пренатрпана напуштеном и посрнулом децом од 10 до 17 године недовољни.

Надамо се и верујемо да ћемо на крају треће деценије изграђивања наше младе државе у статистичким подацима установа за недовољно развијену и дефектну децу приказати бар онолики број интернатски уређених помоћних школа за недовољно развијену децу, колико смо на крају друге деценије имали завода за васпитање млађих малолетника.

Уверени смо да ће до тога доћи, јер наш народ воли своју децу, стара се о бољој будућности свога подмлатка и хоће да и ону, којима је природа била маћеха и који због социјалних заблуда и порока лутају у мраку и тами, поведе собом ка светлости и срећи.