Учитељ

Д-р Марко Крстић, Београд

Развој учишељскте шрболсе у Југославији од 1918-1958 год. |

Прошло је двадесет година од нашег Уједињења. То је период времена довољан за оцену развоја државног и народног живота у свима његовим манифестацијама. Осврт на тешкоће у изграђивању народне културе и економског подизања народа, узајамно тесно повезаних, намеће се као потреба будућности. Било је лутања и експериментисања, било је источњачког јавашлука, али је било, треба признати, и озбиљног рада и несумњивих успеха на свима пољима јавнога живота.

Има једно поље на коме је најмање рађено и урађено. Тачније речено: радило се, али без. система и без потребног континуитета. То је просветно-културно поље. Без. једног одређеног плана, који не би трпео од ћудљивости дневне политике и пролазних политичких комбинација, немогуће је организовати успешну просветну политику. И ако је јасно и ван дискусије, да наша школа има, поред осталог један посебан циљ, једну узвишену мисију: стварање новог човека — Југословена, који би био синтеза свих најлепших вредности сва три наша племена, ипак се мора, нажалост, признати да смо у овом правцу имали најмање успеха. Морамо одмах истаћи, да за овај неуспех најмању одговорност носе наши учитељи. Они су најискреније прихватили, после Уједињења, југословенску мисао, они су. и данас њени најпреданији апостоли. Али... „Марко гради, вила разграђује.“

ж

Ово неколико напомена учинисмо да би показали, како је и развој учитељских школа, што је предмет овога чланка, био у знаку опште дезоријентације у нашој просветној политици. Кроз какве је све мене и колебљивости пролазио развој учитељских школа у току двадесет година показује табела бр. 1. Ове мене су нарочито приметне на територији предратне Србије и Црне Горе, што је и разумљиво. Овде је пустош рата оставила дубока трага. Све је било разорено и опустошено. Све је требало подизати изнова на рушевинама. Нарочито је требало хитно створити кадар учитеља, чији су редови у току рата десетковали. Први су национални васпитачи, који су припремили национално свесну армију, и у рату су давали најлепше примере пожртвовања за отаџбину. Гинули су и изгинули многи и многи, заједно са својим некадањим ученицима. Осећала се оскудица и у учитељима у новоослобођеним покраји-