Учитељ

мина 7

трезвењака. У ту сврху су по учитељским школама основана кола трезвене младежи у којима је ученицима пружена могућност да путем саморадње и самообразовања стекну потребна знања а постигла су та кола у учитељским школама у Беранима (одмах после рата), у Алексинцу (од 1923) доласком у ту школу др. Слободана Поповића, садашњег претседника Савеза трезвене младежи, под чијим се утицајем формирао већи број искрених трезвених младих васпитача из дванаест ученичких генерација, у Ужицу и Јагодини (неко краће време), у Осијеку, у Бањој Луци (најпре под руководством проф. Милана Јанковића, а после настојањем поч. Вељка Вујасиновића, директора, који је захтевао од својих ученика да раде у колу трезвене младежи, сматрајући трезвеност као услов сваког васлитног рада). И у осталим учитељским школама је постојало или и данас постоји коло трезвене младежи, али чланови тих кола као учитељи на терену нису с успехом настављали свој трезвењачки рад.

Велики је број учитеља трезвењака из свих ових кола отишао у народ. Тамо их се највећи број губио, многи су покушавали да от" почну рад на пропаганди трезвености, али су их прве потешкоће поколебале и обесхрабриле. Неки су од њих после, због извесних личних разлога, постајали и противници идеје трезвености. Узроци овоме отпадништву су разнолики и многобројни: недовољна лична убеђеност у вредност идеје трезвености, отсуство сваког разумевања средине у којој је требало радити, рђав утицај старијих колега, који је чешћи него што би се мислило, недовољна борбеност у сукобима са директним противницима трезвености на селу, крчмарима, кафеџијама, произвођачима алкохолних пића и разним спекулантима, главним факторима на селу. Јачање и слабљење покрета трезвености код нас уопште одражавало се и на бројном учешћу учитеља.

Али и поред ових потешкоћа, ипак се у редовима трезвењака задржао већи број учитеља. То нарочито важи за ученике учитељске школе у Алексинцу, Јагодини и Бањој Луци који данас чине претежну већину у укупном броју учитеља трезвењака.

У колима трезвене младежи развила су се, углавном, два типа учитеља трезвењака: један са претежним теориским интересом за проблеме алкохологије, дечје психологије, социологије, етике, који је, у жељи за сазнањем, своју активност упућивао књижевно-научним огледима и испољавао је у низу чланака и књижевних прилога по трезвењачким и другим листовима. Други, од овога различит, тип је учитеља-трезвењака практичара, који неуморно оснива кола трезвене младежи, друштва трезвености, соколске чете на трезвењачкој основи, који на сваком новом месту службовања почиње овај рад од почетка. Динамичан, он тражи прилике да говори и убеђује, сам организује зборовања трезвености. Води живу прелиску са централама, посећује трезвењачке скупштине и конгресе. У све друге акције уноси своја трезвењачка убеђења. То је онај тип учитеља на коме се може и мора заснивати рад на ширењу "трезвености у народу.

Ова два типа могу се само теориски одвојити, практично их везује њихов рад са школском децом, рад на ширењу трезвености у своме разреду и школи.

Постоји и прелазан тип.