Учитељ

Вал задругарства, који је благотворно делао у напред поменутим земљама, запљуснуо је при крају Х1Х века и земље у којима живи наш народ. Деведесетих година прошлога века јављају се у српском делу народа први почеци земљорадничког задругарства. Појава задругарства пада баш у доба великих политичких борби за демократске слободе, које је у то доба српски народ водио, па је и то један од разлога за здрав и напредан развитак задругарства.

Задругарство у Србији тежило је, да својим радом иде за побољшањем економског стања, унапређењем пољопривреде и просвећивањем у културном погледу заосталих широких народних слојева.

Развитак задругарства у Србији нарочито је осетан од ослобођења и уједињења, тј. од онога времена, када су наша, и онако ситна и мала газдинства, била ратом упропашћена. Данас задругарство у Србији претставља један снажан и врло моћан покрет, који с успехом ради на извршењу свих постављених задатака. Велики број задружних организација, преко којих се врши кредитирање, набавка или продаја производа, унапређење и подизање хигијенског жавота и чување народног здравља, најбољи су доказ да је наш народ схватио значај задружне идеје и да је свестан да му је једини спас у великој и моћној задружној организацији.

Поред тих чисто економских и културних задатака, које задругарство врши међу својим припадницима, задругарство има још и велике и узвишене принципе којима тежи бољој социјалној правди и правичнијој подели у друштву. Задругарство не прави разлику међу својим члановима ни по друштвеном положају, ни по материјалном богатству, већ све задругаре сматра једнаким, ако они испуњавају моралне услове који се траже од свакога припадника задружне организације.

Један савршен систем, као што је задругарство, није се могао ни ограничити само на материјалну страну живота, није могао ставити у програм само економски напредак, већ је обратио подједнаку пажњу и на етичко-морални препород друштва, примењујући начела праведности и поштења на друштвени и економски живот.

Задругарство не зна и не пита ни једнога свога припадника ни за верску, ни за племенску, ни политичку припадност. Оно тежи да код својих припадника развије у што већој мери осећање за правду, братство, љубав и једнакост. Гесло задругарства: „Један за све, сви за једнога“, најбољи је доказ колико је припадницима задругарства потребно самоодрицање за успешан и напредан развитак целога друштва.

У развитку задругарства у нашој земљи учитељство је још од првих дана у њему активно, несебично и пожртвовано сарађивало. Живећи у непосредном додиру са широким народним слојевима и посматрајући све недостатке народног живота, учитељство је, с обзиром на своју улогу у друштву и држави, сматрало за своју свету дужност да са пуно ентузијазма прихвати овај нови покрет, чија је тежња унапређење народног живота у свима његовим манифестацијама и да својим пожртвованим радом учини да данас и најзабаченија места у нашој отаџбини имају задружну организацију ма кога облика.

Учитељство је преко задружних организација, као преко нај-