Учитељ

националног духа и стварању култа о слободи и уједињењу нашег народа радили су са подједнаким одушевљењем и удвојеном снагом не само сва наша национална, витешка и хумана удружења, него и све школе, касарне, као и остале наше установе ;укратко, тада се све беше ставило у службу високе националне и државне мисли. То доба, уистини, беше доба правог националног идеализма и заноса, доба када је сваки грађанин сматрао за своју свету дужност да се држави маколико и ма на који начин одужи. По себи се разуме да су све наше школе и њихови наставници у том раду предњачили и да су они, по природи свога посла, на том пољу највише радили и урадили. То нарочито важи за народну школу и народног учитеља, чија је улога у овом добу несумњиво била најважнија. Јер тада не само школски, него и сав остали ваншколски рад имаБаше само један циљ: развијање љубави према родној груди с једне,. као и према неослобођеној браћи с друге стране. Можда ће се сада. неко од читалаца запитати: па откуда, тада, такво и толико одушевљење код нашег народа2 Или пак: зашто су се доцније, у ослободилачким ратовима, сви наши људи — од крајњих левичара ла до крајњих десничара — онако херојски борили» На та два питања,. по нашем мишљењу, следује само овај одговор: ми смо се тада на границама ондашње наше државе не само борили против непријатеља наше несслобођене браће, него смо тада уједно бранили нашу слободу и све остале тековине које смо онда у маленој Србији уживали. Далеко би нас одвело ако бисмо овде ређали имена многобројних учитеља и осталих родољуба, који су у то доба своју“ узвишену националну мисију вршили не само речју и пером, него и делом. И који су за своју националну идеју на витешки начин и своје животе положили. Ми, дакле, овде нећемо ређати имена свих. тих националних великана, јер износити њихова имена и описивати њихова дела значило би писати читаву историју велике, дуге и мучне борбе нашег народа за стварање данашње наше државе. Стога ћемо. овде поменути име само једног националног великана о чијим је Херојским делима наш народ и песму испевао. То је светло име учитеља четника Лазара Кујунџића, који је, борећи се за ослобођење своје потлачене браће у Јужној Србији, јуначки са целом својом четом погинуо на Великој Хочи 24 маја 1905 године. Као и име његове велике мајке Стане, нове Југовића мајке која јуначки стеже своје рањено материнско срце, у њега сави сву тугу и сав бол свој, па се — само ради добра свог народа — одрече и свог мртвог јединца.

Сличних примера јунаштва и пожртвовања за свој народ и његове светиње било је доста међу учитељима, јер у то време нарочито у Јужну Србију — одлажаху многи учитељи а и остали родољуби не само из слободне Србије, него и из других југословенских крајева. Са једним циљем: да кроз школу развијају идеју ослобођења. Не само код школске деце, него и код одраслих. Тако да данас отворено и с правом можемо рећи: да, уколико је и шта у тим крајевима до 1912 године урађено и створено, да је то великим делом урађено преко народне школе и народног учитеља. Јер тада народне школе бејаху не само расадници писмености, већ: уједно и права национална жаришта. Тамо је тада народни учитељ,