Учитељ

више позоришних комада, издала збирку преведених руских новела „Руска Модерна“ (1905) и Толстојеву „Моч таме“ (1907); Јанка Лебана (1855), који је писао песме готово у свим словеначким књижевсим часописима, али је у првоме реду омладински пеСник и за омсадину је прерађивао приповетке, већином по страним узорима; Антона Фунтека (1862), који је био учитељ од 18811894, од 1891—1894 уређивао „Љубљански звон“, а познат је као песник („Избране песми“ 1895, епско-лирски венац „Смрт“ 1896, епска песма „Годец“ 1899 и др.), либретиста (за Ипавчеву оперету „Техарски племичи“), драматичар („Текма“.1913) и плодан преводилац Баумбаха, Шекспира, Гетеа, Шилера, Хауптмана итд., до појаве О. Жупанчича свакако најбољи словеначки преводилац; и, коначно, Кристину Шулер (1866) која се јављала песмама, углавном до 1915, у „Љубљанском звону“, „Дом ин свету“ и др. часописима, те Иву Трошта (1865), плодног приповедача и фељтонисту и радника на пољу дечје литературе (уређивао 1917 „Звончке“, књиге „При стрицу“ 1898 и „На раково ного“ 1901).

Од учитеља-књижевника чији рад обухвата и раздобље после 1918, или оних најмлађих који су тек почели стварати у уједињеној и ослобођеној домовичи, ваља споменути:

а) код Срба: Милорада Петровића (1875—1921), песника „Сељанчица“; Драгољуба Филиповића „Фићу“ (1884—-1932), песника „Крвавих струна“ (1909), „Србљака“ и „Косовских божура“; па Д-р Исидору Секулић (1877), која је прво свршила учитељску школу у Сомберу, а после Педагогиј у Пешти; Даницу Марковић (1879), која је, истина, студирала на Великој школи филозофију, али прекинула студиј и учитељевала од 1897—1910 („Тренуци“ 1904 скренули су пажњу на њен песнички таленат, што јој је признао и сам Скерлић, а неке песме ушле су у Антологију Богдала Поповића; Српска књижевна задруга издала 1928 другу збирку њених песама „Тренуци и расположења“); талентованог Душана Васиљева (1900 — 1923), кога су прерано убили рат и немаштина, а чије су песме, већином у „Мисли“ и „Српском књиж. гласнику“ жив. одраз ратних и послератних прилика и расположења. Тадија Костић (1863), парох београдски, био је 4 године учитељ. Од њега имамо 5 књига приповедака (у раздобљу од 1896—19921) и роман „На туђем послу“ (1924). Зарија Поповић (1856—1934), на послетку начелник Држ. статистике, учитељевао је 5 година у родноме Гњилану и Врању („Припсветке из Старе Србије“ 1922). Михаило Сретеновић (1866) је осим рада на дечјој књижевности познат као писац прича и романа са села за народ (,„Јелисавке“ и др.). Његов позоришни комад „Први српски устанак“ у 2 чина приказивао се 1904, приликом прославе 100-годишњице Устанка, у београдском Народном позоришту, које је давало и његову драму „Ђакон Авакум“ и шаљиви комад „М. М. И“. На конкурсу скопског позоришта 1922 г. добио је 1 награду својом драмом у 4 чина „На Вардару“, а позоришта у унутрашњости приказују његове народне комаде „Моравка“ и „Чарлама“.3)

590 Анђелку Крстићу види засебан чланак у овој публикацији!