Учитељ

ловцу приватну девојачку школу од 1850—1853, а онда пуних 13 година приватну основну школу у недалеком селу Прибићу.

Учитељском реду припадали су и: народни писац Мијат Стојановић (1818—1884); Стјепко Илијић (1864), који је допевао Прерадовићеву „Лопудску сиротицу“ (1903), самостално издао „Пјесме у стиху и прози“ (1901) и романтички еп „Али-бег Ченгић и Бисерка“ (1907); Оскар Дир (ПОшг), 1878—1913, аутор запажених цртица и новела у разним часописима; Штефа Искра-Кршњави (1869), доцнији професор, која је издала две збирке песама под насловом „Пјесме“ (1—1905, П— 1912), писала цртице и новеле у фељтону „Народних новина“ и преводила са француског, све под псеудонимом Ива Род; Марија Јамбришакова (1847—1937) гајила је белетристику у „Хрватској липи“, „Вијенцу“ и „Побратиму.

Ма да су сви доживели Ослобођење, ипак код ових учитељакњижевника њихов књижевни рад пада у раздобље пре 1918 год.: Александар Кешуц (1875—1920), који је као новелиста сарађивао у „Хрв. смотри“ и „Хрв. просвјети“ и издао књигу цртица и приповедака из друштвеног живота „У калу“ (1911); Вјекослав Кошчевић (1866—1920), познати пропагатор уметничког узгоја и реформе цртања у Хрватској, јављао се у часописима и као приповедач, а загребачко позориште приказивало му је драму „Пушкинова смрт (1903). Написао је комедију „Књижевничке неприлике“ и драмску песму „Женидба Хрвоја Хрвата“ (обе 1902); Милка Погачић (1869) писала је приповетке у „Позору“, „Вијенцу“ и „Савременику“, а Друштво хрват. књижевника издало јој је 1912 „Пјесме“; Динко Сировица (1872) јављао се почетком ХХ века у разним часописима, издао „Прве пјесме с далматинских жала“ (1895) и „Нове пјесме“ (1905); Иван Стипац (1857), познат је више под псеудонимом Богдан Крчмарић као народни песник („Хрват. гуслар“) и приповедач („Љубав и злоба“; иначе у „Вијенцу“, „Балкану и „Хрват. вили); Јагода Трухелка (1864) писала је приповетке у „Вијенцу и сарајевској „Нади“, где су јој штампани романи „РЈеп ап“ (1897) и „Војача“ (1899), под својим именом и псеудонимом А. М. Сандучић, а касније се готово потпуно и с успехом одала раду на дечјој књижевности. На том пољу истакли су се од старијих још: Томшић, Филиповић, Широла, Трстењак, Бартуш, Ивканец, Кемпф и други. (О њиховом раду в. наш чланак „Хрватска дјечја књижевност у овој публикацији) као што је рад српских учитеља на дечјој и омладинској књижевности лепо и доста исцрпно приказан у чланку Свет. Р. Милосављевића,“) па га нисмо нарочито ни споменули).

в) Код Словенаца имамо: песника Јосипа Фрајенсфелда (1861 — 1893), који је писао лирске еротичке и патриотске песме, већином за „Љубљански звон“, и неколико приповедака и много радио на дечјој књижевности (песме и приповетке у листовима „Вртец“ и „Словенске вечернице“, збирке „Младини“ (1885) и „Уепсек ргау(не 1п рпроуедек“ 1892); Минку Говекар-Васич (1874), која је почела са цртицама и новелама у словеначким часописима, а сарађивала и у српскохрватским и чешким женским часописима, превела

1) Или у „Учитељу“ за јануар 1939, стр. 257—264.

28) н. н. м. стр. 264—272.