Учитељ

446 мана 4 а рани ране литара ара ере тетиве

а) код Срба, ако изузмемо Алексија Везилића (1753—1792), који се због свог спева у стиховима „Краткоје написаније о спокојној жизни“ (Беч, 1788) сматра оснивачем уметаичке српске поезије а био је од 1782—1785 учитељ у Срем. Карловцима, позната имена Јанка Веселиновића (1862—1905) и Симе Матавуља (18521908). И три наша позната песника учитељевала су извесно време у својој каријери, иако се нису спремала за тај позив: Ђура Јакшић (1832—1878), који је учио сликарство, био је у више. наврата учитељ у разним местима Србије, свега око 7 година; Војислав Илијћ (1862—1894) био је 1892—1893 учитељ у српској школи у Турн Северину, а Бладислав Петковић-Дис (1880—1917) од 1902—1903 у Прлити код Зајечара. Значај и рад све ове петорице толико је познат да о томе не треба нарочито ни говорити.

Од мање познатих су: Лазар Комарчић (1839—1909), аутор приповедака, новела и романа („Безумница“ 1889 — „Кант нашега доба“, „Два аманета“, „Драгоцена огрлица“, „Један разорен ум“, све 1893 итд.). По сведочанству В. Петровића, он „иако иде у други ред старијих српских приповедача иза Лазаревића, Матавуља и Сремца, ипак заузима добро место својом вредноћом, озбиљношћу и ширим интересом“. Милан Ђ. Милићевић (1831—1908) био је у својој каријери и учитељ, писао је много и о свачем, а његови белетристички радови „Зимње вечери“ (1879), „Село Злоселица“ (1880), „„Летње вечери“ (1881) и др. су углавном фолклорног типа и значај је М. у томе, што је он први код нас почео да негује тзв. „сеоску приповетку“. Прерана смрт од туберкулозе угасила је 1908 године млади песнички таленат Авде Карабеговића, учитеља у Малом Зворнику („Пјесме“, Београд 1905). Никола Мусулин (1827—1903), који је 1859 пронашао код попа Симе Поповића у Дворану тзв. „призренски рукопис“ Душанова законика и донео га у Београд, писао је ратне песме („До зоре“), епос „Мијат хајдук и Асан-ага Куна“ (1894) и драмски спев „Правда и слобода“ (1897). Радоје Рогановић (18359—1889), најпре учитељ а онда главни државни благајник ондашње кнежевине Црне Горе, писао је много песама у народном духу и две драме из народне прошлости („Царев Лаз“ и „Бој на Трњине“). Милева Симић (1858) писала је махом приповетке из народног и друштвеног живота у „Јавору“ и др. листовима, радила на дечјој књижевности у „Невену“ и „Споменку“, написала низ позоришних игара за децу, а Матица Српска наградила јој је шаљиву игру „Ретка срећа“.

6) Код Хрвата срећемо позната имена Јанка Лесковара (1861), Вјенцеслава Новака (1859—1905), који је радио и на музичком пољу, и Силвија Страхимира Крањчевића (1865—1908). Можда је мање познато да је наш популарни боем „Густл“, песник Антун Густав Матош (1873—1914) после своје амнестије 1908 био именован пучким учитељем, затим учитељем виших пучких (грађанских) школа, али је — како и приличи правом боему — био на „сталном отсуству“. Драгојла Јарневић (1812—1875), прва наша илирска жена-песник, од које имамо поред песама више збирки новела, роман „Два пира“ (1864) и 2 историјске драме у стиховима „Вероника Десивићка“ и „Марија, угарско-хрватска краљица“, имала је у Кар-