Учитељ

мачење факата било нетачно.“) Зато је настојавање психолога углавном везано за то, да се нађе свеобухватно тумачење, без којег резултати експеримента сами по себи ништа не значе. Заслуге оваквих првокласних психолога, као што су, например, Кофка (са његовим радом „2Хиг Апајузе дег МогајеШ псеп (или Пијаже, са његовим радовима из психологије детињства), састоје се у томе, што прикупивши експерименталне податке, дају такво њихово тумачење, које заиста обогаћује психологију.

А, П, Нечајев и цела школа, коју је створио (Румјанцев, Евергетов, Коноров и др. остали су на позицији, која је била својствена експерименталној психологији Вунта, Ебинхауза и др, тј. на позицији ХЈХ века. Уз то се мора имати у виду, да се проучавање виших и компликованих функција вршило не само без тога да се проучава сав психички контекст, већ и сувише нагло.

6 — Радови руских психијатра

Од руских психијатра први је на пут психолошког експеримента ступио И. А. Сикорски“) (испитивањем замарања код ђака). Велику популарност стекао је и проф. Росолимо, који је започео енергични рад на психолошком одељењу, које је створио на психијатриској клиници у Москви. Њему припада идеја „психолошког профила“, тј. графичког упоредног приказа резултата мерења психичких функција. Идеја психолошког профила изазвала је оштру критику од стране Челпанова, који је доказивао да је немогуће да се у једном „профилу“ упоређују потпуно разне величине и да се не сме допустити да се „профили“ употребе за одређивање дечје даровитости; уосталом, под утицајем критике проф. Челпанова и његове школе, сам Росолимо се ускоро одрекао од овакве употребе „профила“.

Другачије су се развијала експериментална истраживања другог руског психијатра, проф. 8. М. Бехтшерева ““) који је у основу својих истраживања поставио проучавање рефлекса. У првом психолошком раду „Психика и живот“ (1902 г.), а и у књизи „Објективна психологија“ Д-р Бехтерев, не поричући реалности псиХичког света, тврди да су подаци самопосматрања ванредно оскудни и фрагментарни и да је неопходно потребно „објективно“ проучавање нервних процеса и то помоћу метода „здружених рефлекса“. На тај начин је Бехтеров ударио темељ руској рефлексологији и то сасвим самостално и пре појава радова академика И. ИМ, Павлова (претходником Бехтерева треба сматрати чувеног руског физиолога И. М. Сеченова). Бехтеревљеви теориски погледи, као и погледи читаве његове школе, оснивају се на тврђењу т. зв. психофизичког монизма, тј. на признању, да „оба низа (психичких и физиолошких појава) дугују своје порекло јед-

85) Види поводом тога у часопису „Педагошка мисао“. (1904 „г. Кијев) моју расправу „Поводом Бинеових испитивања памћења“,

9) И. А. Сикорски, истакнути психијатар, био је професор на универзитету у Кијеву. Сем специјалних радова из психијатрије писао је много и о психолошким питањима, издавао је „Часопис нервно-психичке медицине“.

10) В. М. Бехтерев био је професор на Војно-медицинској академији, где је створио целу школу; од 1905 г. и до краја живота био је директор Психонеуролошког института. Многи су његови радови преведени на стране језике.