Учитељ

kao pristalica „vaspilanja“, koje je pre pola veka odlučno odricao, priznajući samo „obrazovanje“. „Vaspitanje je prinudno, pisao je on tada, nasilno uticanje jednoga lica na drugo u cilju obrazovanja takvoga čoveka, koji nam izgleda dobar, a obrazovanje je slobodan (i jednak) odnos ljudi, koji imaju za svoju osnovnu potrebu: jednoga da dobija znanja, a drugoga da saopštava znanja koja je već dobio“. Svako vaspitanje osnovano je na sugestiji, kaže i sada Tolstoj, ali već priznaje vaspitanje, ako je ono „Vezano sa sugestijom dobra“ i ako ti, koji vaspitavaju, ne prestanu sami sebe vaspitavati“. Ali „sugestija dobra“ pretpostavlja u vaspitača znanje toga šta je dobro, zato „razumno vaspitanje jedino je mogućno ako se u njegovu osnovu stavi učenje o religiji i moralu“, i to očevidno istinito učenje, kakvim je Tolstoj smatrao svoju filozofiju života. Protiv ovoga Tolstojevog članka u jednom od sledećih brojeva „Slobodnoga vaspitanja“ istupio je KK. MN. Ventcelj, koji je pisao: „Cilj moralnoga vaspitanja nikako nije u sugestiji dobra, već u buđenju detetove samostalne i slobodne volje, samosvojnoga moralnoga stvaralaštva za koje je naš ideal samo materijal, koji se slobodno i stvaralački prerađuje u više forme“. Tako se ideal slobodnoga vaspitanja preporođava sa novom snagom, ma da i protiv glasa onoga, ko je sredinom prošloga veka bio njegov najveći trubun, tada usamljen i oglašen zbog svojih pedagoških pogleda za osobenjaka, a sada i protiv svoje volje za vođu širokog pedagoškog pokreta.

Najdosledniji pretstavnik ovoga ideala u Rusiji, koji se trudio da mu da oblik završenog sistema, bio je pomenuti K. N. Ventcelj!"). Zajedno sa Lavom Tolstojem, on vidi glavni uzrok izopačavanja vaspitanja, a tako isto i uopšte svakoga zla u načelu vlasti, Nužno je razbiti, ,žezlo vlasti“, i nova škola mora biti prvi korak na putu ka realizaciji društva bez vlasti. Ventcelj objavljuje kao predrasudu „zakonitost vlasti u ljudskom društvu, 5 jedne strane, i zakonitost vlasti roditelja i vaspitača nad decom i omladinom, s druge strane“. Klasna borba je borba za vlast, zalo je Venticelj odbacuje, ističući moralnu ljubav („osećanje harmonije čoveka s čovekom, u kome se čovek duhovno stapa s drugim čovekom u jednu celinu“), kao osnovno načelo vaspitanja, čak i društvenoga preuređenja. U savIšenom vaspilanju „dete i vaspitač obrazuju malo intimno društvo, koje je utoliko savršenije ukoliko se ono po SsVOmč obliku približava flipu spajanja na načelu jednakosti. Nijedan od ova dva elementa ne sme se potčiniti drugome: ni dete vždspitaču, ni vaspitač detetu.“ Ali Ventcelj divno shvata da “ete po prirođi nije slobodno. „Mi moramo bili na oprezi da ne smatramo dete slobodnim samo zato, što smo se odrekli svoje vlasti nad njim. Sama ta okolnost još ne čini dete slobodnim, zato šlo njega i dalje stežu lanci svake druge vrste. Nije naš zadatak u tome, da objavimo da je dete slobodno, već u tome, da mu pomognemo da faktički i stvarno postane slobodno dete“. Sloboda je, sledstveno tome, zađatak vaspitanja, dinamički proces oslobođenja, a ne golova činjenica, proces gde lić-

10) Glavna su dela K. H. Begrnenn (roden 1857): Boppb6a 8a cBOOOHyIO muony. M. 19.7 Hose nyTuH hocnwraaun m oGpasoBaHmn nerei. M. 1909 (2 izd. 1923), Erika n nenaroruKa TBOpueckoil HHMduHOCTH (zbornik članaka u dva toma). M. 1912, HiičanbHbii nerckuii can. 1013.

”: | s e a gar a M 0 JR NEAR RR M O O O a ak a. i a , i \— dk a „di IL n Koa 1