Учитељ

проф. В. В. Зјењковски

Руска исихолошја у ХА вску

[. — РУСКА ПСИХОЛОГИЈА НА ГРАНИЦИ ИЗМЕЂУ XIX, H XX BEKA

Већ је поткрај Х1Х века (почевши од 80-тих година) руска психологија изашла на пут самосталних истраживања испољивши несумњиву даровитост руског ума у овој области, искључиву способност за синтезу и тежњу за изграђивањем читавих система. Да се уверимо у то довољно је потсетити се на име К. Д. Ушинскога и на његов монументални рад „Педагошка антропологија“ (i. свеска је изашла већ 1872 г.. Ушински не само што је дао изврсну синтезу целокупног материјала са којим је у његова доба светска психолошка наука располагала, него је у низу сопствених хипотеза предухитрио радове таквих прворазредних психолога ХХ века, као што су Бергсон, Мак-Дугал и др.). Али у руској психологији Х1Х века Ушински није јединствена крупна величина, Осамдесетих година прошлог столећа појављују се код нас прва експериментална истраживања, почетак им је ударио истакнути руски психијатар И. А. Сикорски, који је први у светској литератури експериментално проучавао умор код ђака. Нешто доцније започиње научна делатност Н. Ј. Гроша, који је у почетку био професор универзитета у Одеси а затим у Москви. Његов мали рад „Појам душе и психичке енергије“ (1897 г.) развија тезу о психичкој енергији“), коју у ново доба, ма да у другом правцу, брани сада познати швајцарски научник Јунг. 1885 г., на иницијативу проф. М. М. Троицкога, оснива се „Московско психолошко друштво“, а 1889 г., на иницијативу Н. Ј. Грота и уз агилну подршку многих научника, ствара се најбољи руски психолошки часопис који се звао „Питања филозофије и психологије“. У овом часопису, који је постојао до саме руске револуције, појавило се много изванредних чланака и истраживања разних аутора, 90 година на Московском универзитету оснива се посебна психијатриска клиника, на којој се доцније, на иницијативу проф. 7окарскога, ствара и психолошко одељење. Овде треба забележити да је руска психопатологија, а то су 8. М. Бехтерев (Петербург), С. С. Корсаков (Москва), И. А. Сикорски (Кијев), Оршански (Харков) и др., уопште поклањала много пажње психологији и, како ће се видети из даљег излагања, унела врло много у руску психолошку ли-

тературу“).

7) На жалост, ни до сада не постоји анализа психолошких назора К. Д. Ушинскога. Види моје летимичне белешке у чланку о Ушинском у зборнику „Задаће руске културе“, Праг 1926 г. и чланке у „Веснику Васпитања“ 1901 г.

2) Идеју психичке енергије у руској психологији бранили су такође психијатар Н. В. Крајински (који у духу познатих енергетичких концепција Оствалда стоји на бази зближавања психичке енергије с другим облицима енергије), и В. В. Зјењковски, који појам психичке енергије одлучно издваја од других врста енергије (види његову књигу „Проблеми психичке узрочности“).

8) Нарочито су вредни пажње радови руских психопатолога који се односе на руску литературу. Ово је огромна област, чија библиографија још очекује проучавања. Види чланак М. Шајкевића („Питања филозофије и психологије“, Мо 73 и 74 — 1904 г., а такође недавни рад А. А. Бема „Достојевски,“ психоаналитичке студије, Праг, 1938 г.

35%