Учитељ

вање психолошких анализа код експерименталних истраживања, устајући против површних и пренаглих уопштавања и неоснованих закључака изведених на основу спољашних података. Ова борба за „чисту“ психологију учинила је од Г. И. Челпанова вођу целокупног правца филозофске психологије у Русији.

Али за филозофску психологију карактеристично је не само то да стаје на пут спољашњем и површном третирању психолошких проблема, него и то да реално разоткрива оно, што даје дубља анализа елемената опита. Радовима Л. М. Лопатина у овој области потпуно се прикључује В. 8. Зјењковски“) својим радом „Проблем психичке узрочности“ (Кијев, 1915г.), у коме аутор доказује да се психички материјал не може обухватити помоћу оног појма узрочности, какав се утврдио у науци О природи и да је у учењу о личности неизбежна психолошка метафизика. Одбрана психолошке метафизике је врло јака и фина у малој али јако 6огатој мислима књизи С. лЛ. Франка („О души“); истом правцу припада и Н. О. Лоски — и то, како у његовим општим радовима, тако нарочито у књизи „Основна учења психологије с волунтаристичког гледишта“ (2. изд. 1911 године).

Споменули смо само главне и најмаркантније радове овог правца, али се његов утицај и значај не исцрпљују горе поменутим књигама. Цео низ студија и књига, чији је преглед дат даље, припада овом најплоднијем и стваралачком правцу руске психологије ХХ в.

Нешто другу позицију заузимају малобројни, али врло угледни претставници антиметафизичког правца филозофске психологије, међу којима особито треба истакнути А. И. Веденскога и И. И. Лапшина. Овај правац одбацује сваку метафизику душе сматрајући да је дужност психологије да се чврсто и строго држи у границама саставних елемената опита (искуства). Покушај да се систематски изложи ово становиште предузео је А. И. Веденски у књизи „Психологија без икакве метафизике“ (!. изд. 1914 год. 3 изд. 1917 год.) Књига Веденскога, која је слободна од спољашњег и површног начина проучавања душевних појава, захваљујући тачности и израђености анализа, с ванредном јасноћсм разоткрива специфичну особитост психичког света н сталну близину између психике и области вишег, ма да (по мисли Веденског) и неприступачног бивствовања. У број великих заслуга Веденскога спада и та да је врло јасно поставио и питање о познавању туђег душевног живота, прво у књизи „О границама одушевљавања“ (1892 г.), затим у појединим чланцима и у горе поменутој књизи („Психологија без икакве метафизике“).

А. И. Веденскому стоји близу његов ученик И. И. Лапшин. Списак његових радова читалац ће наћи даље.

52 — Експериментална психологија

а — Школа А. П. Нечајева. Почетком ХХ столећа започео је у Петербургу врло интензивни развој експерименталног психо-

6) Приватни доцент, доцније професор универзитета у Кијеву, а затим пређесор Београдског универзитета, професор руског „Педагошког института“ у Прагу, од 1926 г. проф. Богословског института у Паризу.