Учитељ

средно, јер „смо с њим спојени не преко сазнања већ у самом нашем бићу.“ Никакво логички апстрактно сазнање није могуће друкчије него на основи тога свејединства. У ствари, логички одређен објект је објект који је потчињен законима идентитета, контрадикције и искључења трећег, јесте А које је контрадикторно свему „другом“, тј. сваком поп — А. На тај начин одређеност А може да се замисли

само као „члан комплекса (А + поп — А).“ Овај однос чланова комплекса не може да се заснује друкчије до целином која се уздиже изнад одређености А и поп — А, која, дакле, претставља

металогичко јединство, тј. јединство које се не покорава закону контрадикције. Ово је област „подударања супротности“ (соепс1депца аррозногит); тачније, у њој никако нема супротности; дакле, узакон контрадикције не обара се овде, већ просто нема своје примене.“ Никаква одређеност не може се издвојити друкчије до из овога свејединства; према томе логичко сазнање »могућно је само на основи овог металогичког сазнања“, на темељу „интуиције јединственог бића“. Логичко сазнање, пошто има посла са елементима издвојеним из целине, има апстрактан карактер, те долази у нижи слој бића, који је дисконтинуиран и нема у себи живота; оно је дато у контемплативној интуицији. Све живо биће, које се развија у времену, у облику непрекидног (континуираног) стваралачког постојања спада у област металогичког. Ради његовог постигнућа није потребна контемплативна интуиција, сазнање —- мисао, већ „живо сазнање“, знање — живот, које се постизава оних тренутака када наше „Ја не само да посматра објект (тј. има га ванвременски) већ и живи њиме.“

После Лоског и Франка млад и талентиран њихов следбеник Д. В. Болдирев (рођ. 1885 год.; био је доцент универзитета у Перму; за време грађанског рата умро у затвору у Иркутску 1920 год.) предузео је посао разрађивања учења о непосредном сазнању бића у оригиналу, називајући тај правац објективизмом. Његово је дело „знање и биће“ остало недовршено; 1935 год. њега је штампала Болдиревљева удова у Харбину са предговором Н. Лоског. У том делу Болдирев је на врло оригиналан начин развио учење о интензивној величини, тј. о степену егзистенције предмета, која се мења према удаљености предмета у простору и времену. Друкчије речено, Болдирев тврди свуда присутност ствари — лика у простору и времену у разним степенима, те формулира став: „све постоји у свему“, који има основно значење за „објективизам“ и интуитивизам. Дубинску међусобну везу свих предмета и непрекидан континуитет између њих, који лежи у основи њихове сличности, Болдирев је искористис за своје оригинално учење о фантазији, према коме слике фантазије нису субјективне. |

Гнозеолошка истраживања у духу интуитивизма објављивана су још у Совјетској Русији у доба када цензура још није забрањивала све што прелази оквир марксизма и материјализма. Тако на пр., у Москви се појавио још године 1926 зборник „Путеви реализма“ са чланцима Б. Бабинина, Ф. Бережкова, А. Огњева и П. Попова. Они зову свој правац интуитивистички реализам, истичући при томе сродност руског интуитивизма са енглеско-америчким кеореализмом Александера, Аерда, Монтеги-а и др.