Учитељ

ПА знааннанимитнииш ломе лаживомаикеншанитеаннииииншавиресвееешиасавицирашеевесиннинливениевиттниРЕ

Проблемом религијског искуства нарочито се бави Василије Васиљевић Зењковски (бив. доцент Кијевског универзитета, сада професор психологије Православног богословског института [академијеј у Паризу), у чланку »Гле геПејбзе Егтаћгипа«. У свести постоје религијске датости које су неизводљиве и које се могу објаснити једино на основу активности између субјекта и транссубјективног начела.

Сва набројена онтолошко-гнозеолошка испитивања, одбацујући кантовство и трансцендентални идеализам, узимају ипак у обзир вредне резултате које су постигли ти правци, те их укључују у своје системе, у новој светлости. Надиндивидуални карактер свести, ослобођење од психологизма, заснивање општости и нужности синтетичких судова, истраживање идеалних логичких елемената сазнања, испитивање математичких облика, што је преко потребно ради заснивања математичке природне науке (на пр., код Франка учење о броју на основи категорије количине, |квантитетај, квалитета и релације; код Габриловића у чланку »Џђег Ведешипе ипа М/езеп дег Elementarbegriffe«, reopHja квалитета) — сви су ови проблеми обухваћени оквиром интуитивистичке гнозеологије и решавају се у духу онтологизма.

У последње време гнозеологија и метафизика нарочиту пажњу поклањају сфери металогичког. МИспољавају се два различита третирања ове области. Једно од тих третирања назвао је EH. Ppy= бецкој, у полемици против њега, мистичким алогизмом. Њега заступа П. Флоренски, С. Н. Булгаков (у делу „Светлост невечерња“) и Н. А. Берђајев. Оно се изражава у уверењу да наш ум, оштећен грехом, не докучује Јединствену Истину, него увиђа само „одломке Истине међусобно неконгруентне“, нужним начином антиномичне и у себи противречне.

Друкчији став према предметима мистичке интуиције заузимају Владимир Соловјов, браћа Трубецки и Лоски. Садржај мистичке контемплације они не изражавају у антиномичком облику, налазећи да садржај металогичких предмета није подељен у контрадикторно-контрарне елементе, те зато истине о тим предметима могу се изразити у ставовима који су слободни од унутрашње противречности. У руској литератури из логике треба истаћи покушаје да се изгради теорија несилогистичких закључака. Одлучну борбу против тежње логичара да се сви закључци на вештачки начин укалупе у облик силогизма започео је још године 1880 М. М. Карински (умро 1917 год, проф. Петроградске духовне академије; присталица критичкога реализма) у свом изванредном делу „Класификација закључака“.

Н. Лоски изградио је систем логике у вези са својим интуитивизмом и идеал-реализмом, желећи да доврши дело које је започео Кант учењем о синтетичким, а у исто време, нужним (априорним) судовима. Кант је пронашао синтетички-рационалне елементе сазнања, категоријалне везе, те је искористио свој проналазак само у заснивању нужности синтетичких судова; међутим, у теорији закључка остао је на старом гледишту, по коме закључак следује из

=1

a apo a aaa LW BA ARKA