Учитељ

премиса на основу закона контрадикције. Лоски оспорава то гледиште, позивајући се на то да закључивање проширује сазнање, тј. даје у закључку нова сазнања којих нема у премисама. Из тога следује да је систем закључивања аналоган систему синтетичког суђења, те према томе логичка веза у њему (веза између премиса и закључка) не може да се оснива на закону контрадикције. Везу између разлога и последице, која садржи прелаз од А ка Б које је различито од А, Лоски назива синтетичком нужношћу следовања. Такве везе нужног следовања постоје између узрока и последице, између два члана математичке функционалне зависности и сл. Пошто пак биће у оригиналу улази путем интуиције у свест индивидуе која сазнаје заједно са целом својом структуром, онтолошке везе фунгирају у свести као логичка веза, као веза разлога и последице између субјекта и предиката у суду, као и између премиса и закључка у закључивању. По овом учењу сваки суд, чак и суд непосредног опажања (на пр. „вода у овом казану кључа“), садржи нужну онтолошку везу (у овом примеру узрочну везу), а уједно с тим — са гледишта свести која сазнаје — и логичку везу разлога и последице. На тај начин, сваки суд, чак и непосредно констатовање искуства, заснован је не само емпириски већ и логички (садржи у себи не само емпириско него и логичко образложење), наиме, подвргнут је закону довољног разлога, који се при томе тумачи као синтетички логички закон, док су принципи идентитета, противречности и искључења трећег аналитички логички закони. Закључке дели Лоски у две врсте: у формално-синтетичке и материјално-синтетичке. У прву врсту долазе закључци (на пр., силогизми) код којих су материјални елементи исти као и у премисама, само је формално-логичка страна нова (нова веза између разлога и последице). Материјално-синтетичким назива Лоски она закључивања чији закључци садрже у себи не само нов формално-логички елеменат, него и појам с новом садржином (такви су сви несилогистички посредни закључци, на пр.,: А је веће од Б, Б је веће од В; дакле, А је веће од В).

Као што се руска гнозеологија карактерише интуитивизмом, тако руска метафизика има ове карактеристичне црте: 1) узима за основ стварности конкретна начела; 2) садржи учење о органском јединству света; 3) учење о транссубјективној реалности чулних квалитета; 4) тврђење да постоји идеално, тј. надвременско и натпросторно биће. Према томе, схватање света од стране руских филозофа — који претстављају главну и карактеристичну струју руске филозофске мисли — може се назвати конкретним идеал — резлизмом. Дух ове филозофије дубоко се разликује од апстрактног идеал — реализма (на пр., Шупе-а, Коена и др.), који се развио на темељу кантовства. Овај правац схвата свет као систем конституисан само апстрактним формама, као што су математичка начела, формални принцип узрочности, форма супстанцијалитета и сл; он замишља тај систем као врсту категоријалне синтезе, и сл. Међутим, конкретни идеал — реализам схвата све те апстрактне принципе као нешто што је подвргнуто живим конкретним начелима, која стоје изнад њих, наиме замишља их, као облике активности ових начела.

Учитељ 40