Учитељ

614

Колико је раширен у руској филозофији конкретни идеалреализам види се из тога што му припадају: Влад. Соловјов, С. и Е. Трубецкој, П. Флоренски, С. Булгаков, Н. Берђајев, Н. Лоски, Л. Карсавин, С. Франк, Б. Вишеславцев, В. Зењковски, Д. Чижевски, И. Илин. Сродни су духу овога правца такође и претставници конкретног идеализма типа Лајбницеве монадологије: А. Козлов (професор Кијевског универзитета, умро 1901 год.), Л. Лопатин (професор Московског универзитета (умро 1920 год.), С. Алексејев (Аскољдов).

Као највиши услов светског јединства сви набројени филозофи сматрају Апсолутно, док у унутрашњости света његово органско јединство. и повезаност одржавају конкретно-идеална надвременска и натприродна начела или металогичка начела. Конкретност идеалних начела од стране руских филозофа схвата се, на пример, на овај начин: Према Соловјову, свако је индивидуално биће сила одуховљена идејом, која је лик Божји, наиме изражај божанског свејединства у једном од његових аспеката. На сличан начин Е. Трубецкој, такође Флоренски и Булгаков, схватају идеју као живо биће уколико је она моменат Софије, Премудрости Божје као „Идеалне личности света“ (Флор. 326). Као све што је живо, идеје, које припадају интелигибилном (умном) свету Софије, имају, по учењу Булгакова, једну реалну страну, оне су оваплоћене; али њихова телесност није груба материјалност, већ укупност чулних садржаја: светлосних, звучних и сл., и то таквих који су пуни савршене лепоте.

Лопатин, Козлов, Лоски, Алексејев (Аскољдов) означавају идеално начело које лежи у основи индивидуе термином „супстанција“, не подразумевајући под њим ни апстрактни принцип јединства, ни Кантову категорију супстанције, већ живо конкретно биће. Нарочито су много учинили Козлов и Лопатин да би доказали да

„душевни живот има супстанцијалну основу. Лопатин, осим тога, у

низу расправа даје ванредно јасно тумачење везе између супстанције и њених испољавања у времену, те на тај начин отклања замерке против тог појма од стране оних који не могу да схвате како се може измирити непроменљивост супстанције са променљивошћу њених манифестација.

Лоски· примењује учење о надвременском и натпросторном карактеру супстанцијалног агенса на решење проблема о континуитету и прекидима његових манифестација у времену; затим у теорији о' корелативности просторних и временских садржаја бића; у теорији о условима могућности интуиције, памћења и др. У делу „Слобода воље“ полази од учења о Ја као конкретно-идеалном металогичком начелу, које се не може изразити у апстрактним појмовима, шта више, неупоредљиво је с њима: стваралачка је моћ Ја суперквалитативна (изнад квалитета); вршећи акције у времену и простору, Ја ствара квалитативно одређене садржаје реалног бића (реалности); дакле, Ја детерминира догађаје, али се не детерминира од њихове стране, пошто они не садрже у себи никакве стваралачке моћи. Ја, као металогичко начело, не зависи од свога емпириског карактера: стваралачки вршећи одређене акте, Ја изграђује свој емпириски карактер, али увек остаје способно да га и преради. Го-