Учитељ

675

сподарење Ја над својим манифестацијама у простору и времену јесте формална слобода, као услов могућности доброг. или рђавог владања. Ако пође путем добра, наиме, путем јачања љубави према Богу и свим његовим створовима, Ја постиже све већу позитивну материјалну слободу, тј. све већу моћ стварања.

С. А. Алексејев, који, како изгледа, примењује појам „изнад времена“ само на Бога, развија оригинално учење о врстама, одн. облицима времена: осим нашег времена, у коме нови садржаји бића потискују старе, он тврди да је могућ поредак у коме прошлост не ишчезава већ живи поред нових садржаја, који стално расту.

Кад се узме у обзир дух конкретног идеал-реализма, који прожима руску филозофију, онда се мора признати да се нису случајно баш у руској литератури појавила три одлична дела о Фихте-у и Хегел-у, која откривају конкретан карактер учења тих филозофа. Прво дело, „Етика Фихте-а“ припада Б. Вишеславцеву (бив. доцент филозофије права на Московском универзитету, сада је у Паризу), који је проучио конкретну етику Фихте-а у последње доба његовог филозофирања. Друго је дело Г. Д. Гурвића (сада професор универзитета у Штрасбургу) »Есћее5 Зузјет дег КопКгејеп. ЕИК« (1924); он разликује у Фихтеовом развитку три ступња: 1) панлогички морализам, 2) ирационалистички рамантички морализам, 9) чисти морални спиритуализам. Треће дело („Хегелова филозофија као конкретно учење о Богу и човеку“, Москва, 1917). написао је И. А Илин (бив. професор филозофије права у Московском универзитету, прогнан из СССР 1922 год.). Писац је показао како је погрешно врло раширено схватање да је Хегелово учење систем апстрактног панлогизма, те утврђује да је идеја код Хегела конкретно начело, 5 да је конкретна спекулација интуиција управљена на конкретно-идеално биће. Програм оригиналне обраде етике у духу конкретног идеал-реализма скицирао је Д. Чижевски у расправи „О формализму у етици.“

Код свих споменутих метафизичких расправљања испољава се пооштрено осећање за унутрашње везе између елемената светског бића. Трансцендентални идеализам у Немачкој пажљиво је проучио односе који чине услов могућности математичке природне науке, објаснио њихову идеалну природу, те је на тај начин оборио механистички-материјалистичко схватање света и утврдио постојање духовне основе стварности. У томе је његова заслуга. Међутим, он је извршио тај задатак у духу апстрактног идеал-реализма: зато је редуцирао духовне основе стварности на укочене форме и законе. Конкретни идеал-реализам руске филозофије дубље продире у светску структуру, те налази интимније, присније односе између појединих страна бића. Он истиче на прво место унутрашње живе везе између саставних делова стварности, на пр., љубав као извор примања од стране личности нижег реда садржаја који се налазе у бићу личности вишега реда (народа, човечанства, Бога). Акцептирање таквих живих основа јединства света не води одбацивању апстрактних идеалних форми које је пронашао трансцендентални идеализам. Конкртени идеал-реализам води о њима рачуна (на пр., у системима В. Соловјова, браће Трубецкој, Лоског, Франка); међутим, он их схвата као облике активности конкретних духовних

40%