Учитељ

основа потчињене конкретно-идеалним начелима. На тај начин светска целина добија много пластичнији карактер него у излагању апстрактног идеал-реализма.

Појам јединства многих бића, наиме појам супстанцијалног јединства, обележен изразом „једносушности“ (хомоусија, рус. „јединосушчие“), који је израдила хришћанска догматика у примени на Божанско Тројство, узима Флоренски (рођ. 1882 год. професор Московске духовне академије, сада у прогонству негде у северној Русији) такође и у основ свога учења о светској множини. Теолошки спорови ТУ века о супстанцијалној сличности (брообај)“— и супстанцијалном идентитету (брода, „једносушности“),#) по Флоренском, имају битни значај за свеукупно наше схватање света. „Рационалистичка хомоусијанска филозофија“ дозвољава само генеричку (родовну) сличност многих бића, затварајући свако од њих у мртвој подвојености; напротив, „хомоусијанска“ филозофија јесте филозофија стваралачког полетног акта личности, која путем љубави излази из себе и постиже идентитет са другим бићима. „Крајња је мета љубави: да двоје буду једно“ (Нтз атог5, џЕ адио ипшп Напђ. Љубав која води поистоветовању два бића, разуме се, није субјективно-психички процес, него је „супстанцијални акт који прелази са субјекта на објект и који се ослања на објект“ (стр. 75); тај акт онтолошки преображава бића која се међусобно воле. Такво је савршено пријатељство; оно води потпуној једнодушности између два бића (431), ствара од њих нову духовну суштину. „То апсолутно пријатељство јесте гледање себе кроз свога друга у Богу“ (459).

Не само пријатељство између два бића него и свака права љубав није могућа без учешћа Божје моћи: „волећи, ми волимо преко Бога и у Богу“ (84), јер је за љубав неопходно потребно савлађивање граница своје усамљености и улажење у нову стварност, где на свему лежи сјај лепоте. Ослањајући се на дела великих аскета (Макарија Великог, Исака Сирина и др.), затим на записе пустињака као и на уметничка дела, Флоренски нарочиту пажњу поклања лепоти света у коме живи човек који је своју усамљеност савладао путем љубави. Пред умним (духовним) погледом аскете открива се „вечита и света страна сваке ствари“ (316), све што jie створено он гледа „у праизворној лепоти која триумфује“ (310); „код њега се потенцира осећање природе“. „Све што ме окружује гледао сам у дивној лепоти: дрвеће, биљке, земља, птице, ваздух, светлост — све као да ми је причало да постоји за човека, да сведочи љубав Божју према човеку; и све се моли, све опева славу Божју“ (317). „Аскетика“, каже Флоренски, ствара не толико доброг, колико прекрасног човека, те карактеристична особина светих аскета није доброта већ духовна лепота, лепота која зрачи светлост која заслепљује, а која никако није приступачна „телесном човеку“ — (99).

Целокупна светска стварност стопљена уједно љубављу према Богу и озарена лепотом Светога Духа, јесте Софија, најтежи

#) Од грч. речи: биоос == сличан и одаја = супстанција. #ж) Од грч. речи: бибс = исти и оџда = супстанција.