Учитељ

предмет теолошке спекулације, који даје повода најразноврснијим интерпретацијама. Учење о Софији, као „Светској Души , израђено од В. Соловјова, акцептирао је Флоренски. С. Булгаков је унео у то учење разлику између створене Софије и Божанске Софије. Божја природа (ба), по њему, је Божанствена Софија, Епз геа у тшт, Свејединство.

Попут Булгакова, Н. Лоски је применио појам „једносушности“ на решење основних метафизичких и аксиолошких проблема. При томе он разликује два облика „једносушности : апстрактну једносушност, која условљава форму космоса и принципе његове структуре подвргнуте законима (Апстрактни Логос) и конкретну једносушност, чија се крајња граница постиже у Царству Божјем на основи савршене љубави према Богу и свим његовим створовима, а разликује се у „саборном стварању“. Идеал савршеног добра постиже се само онда, ако су материјални процеси подвргнути душевним и духовним процесима. Учење о потчињености материјалних процеса Лоски је изложио у делима: „Свет као органска целина“ и „Типови схватања света“. Писац овде износи динамичку терију материје и схватање да су материјални и психички процеси испољавања истих супстанцијалних агенса, те да су тако међусобно спојени да сваки материјални процес има психоидно-механички или психомеханички карактер, наиме, збива се под вођством свесно постављеног циља, или бар под истим импулсом психоидне тежње.

Прелазећи на учење о Апсолутном, о Богу и његовом односу према свету, потребно је нагласити да се у руској филозофији, почевши од В. Соловјова, све више шири покрет који тежи да изгради православно-хришћанско схватање света; он открива богату садржину и велику теориску као и практичку вредност основних догми хришћанства. Да би проценили колико се раширио тај покрет у руској филозофији, довољно је да истакнем да су у њему узели учешћа — у већој или мањој мери — ови филозофи: В. Соловјов, С. Н. Трубецкој, Е. Н. Трубецкој, П. Флоренски, С. Булгаков, Н. Берђајев, В. Ерн, В. Иванов, Д. Мерешковски, Н. Лоски, С. Алексејев, Л. Карсавин, С. Франк, В. Зењковски, Г. Флоровски, П. Новгородцев, И. Илин, В. Илин, Б. Вишеславцев, и др. Ово је једна опширна тема, која захтева специјално испитивањи. Ја ћу овде додирнути само неколико њених тачака које стоје у уској вези са опште филозофским проблемима.

В. Соловјов је разрадио учење о Апсолутном као Божанском Ништа, које је несамерљиво (инкомензурабилно), одн. неупоредљиво са светским одређеним објектима. Ту теорију он је искористио у хришћанској филозофији, да би показао да је Апсолутно, премда је надлично (супериндивидуално), у својим манифестацијама личност. Поврх тога, апсолутно се не исцрпљује формом личности; стога за човеков ум постаје схватљиво учење да се оно манифестује чак не у једном већ у три Лица. Према Соловјову, Апсолутно је Свејединство које обухвата у себи Бога и свет, као два своја пола, који су нужним начином међусобно повезани: Бог је Апсолутно биће, а свет Апсолутно које постаје. Е. Трубецкој, испитујући Соловјовљево схватање света, показао је да учење о Апсолутном као о Свејединству, приближавајући превише Бога и свет једно другоме, даје