Учитељ

618 ;

филозофији Соловјова, противно његовој вољи, пантеистичку боју, те доводи до неизлазних тешкоћа. Према Трубецком, ослобођење од пантеизма није могуће друкчије до путем схватања да је свет ванбожанско биће и да је његов постанак „безусловно слободан акт: стварање света из ничега“. Само на основи таквог учења, тврди Трубецкој, могућно је доследно замислити: 1) слободу Бога од света, 2) слободу светских бића од Бога и 8) слободу Бога од светског зла. Све је то неизводљиво за пантеизам.

И поред приговора од стране Е. Н. Трубецког, у руској филозофији наставља се разрађивање учења о Апсолутном као о Свејединству. Овамо долазе радови С. Булгакова о Божанској Софији, С. Франка и Л. Карсавина (рођен 1882 год.; бив. професор историје средњег века у Петроградском универзитету; прогнан из СССР 1922 год.; сада је професор у Ковну). Наслањајући се на Николу Кузанског, два последња филозофа примењују учење о Апсолутном као Свејединству у решавању свих најзначајнијих религијских и филозофских проблема. „Апсолутност је, каже Карсавин, изнад нашег разумевања, изнад нашег појма о апсолутном које се ставља у нужну супротност према релативном“ (Филозофија историје, стр. 72 с..

Што се тиче створеног бића, оно је само слободан (тј. постали од ништа) супстрат, који је Бог створио од ништа; сам по себи оно није никакво „нешто“; тек примајући Божанствену „садржину“, оно постаје личност. Уколико сваки садржај стварности постаје путем неког партиципирања у Логосу, цео створени свет јесте теофанија („О личности“, стр. 85, 175).

Несавршенство створеног бића је само недостатак добра у њему, непотпуно примање од његове стране Божанског бића. Не савршенство бића може да постигне такав ступањ да оно добије карактер рудиментарно-личног (животиња) или чак потенцијалноличног (ствар) бића (127). Савршенсво личности састоји се у потпуном примању од њене стране Божанствености, тј. у њеном ,,060жавању“. Ништа мање него Карсавин удаљио се од система рационалних појмова Н. Берђајев (рођ. 1874 год.; прогнан из СССР 1922 год.; живи у Паризу; редактор религијски-филозофског часописа „Пут“) у изради свога схватања света, чије је релативно систематско излагање дао. у делу „Филозофија слободног духа“ (1, П део. Париз, 1928). Основна супротност од које се мора поћи у изради схватања света није, према Берђајеву, психичко—физичко већ је супротност: дух — природа. Дух је живот, слобода, стваралачка активност, док је природа ствар, нужност, пасивно трпљење. Области природе припада све објективно-предметно, супстанцијално (под супстанцијом Берђајев разуме завршено, затворено у себе биће), подвојено и дато као множина; овде спада не само материја већ и психичка стварност. У сфери духа подвојеност је савладана љубављу; према томе, дух није ни објективно-предметно ни субјективно биће (35 стр.). Стога се дух и не открива у рационалном сазнању, већ у живом искуству. Бог као Дух присутан је у животу светаца, мистичара, код људи високог ступња духовног живота, присутан је као права стварност. Стога, ономе ко има духовно искуство, није потребан ни онтолошки ни ма који други рационалан доказ егзистенције Бога.