Учитељ

619

У својој дубини Божанство је ирационално и изнадрационално; сви покушаји да се Оно изрази у појмовима нужним начином су антиномички (стр. 108). У природном бићу Божанство се открива симболички. Симбол у религиозној филозофији у нужној је вези с митом. Такви су митови о Прометеју, о Адамовом и Евином греховном паду, мит о Откупљању и Откупитељу. Ово пак учење о симболизму религијских истина не треба замењивати са теолошким „модернизмом“, са „симболофидеизмом“ (Сабатје), који гледа у симболу само субјективни израз дубинског бића. Симболи о којима говори Берђајев јесу право реално природно биће, које се узима у вези са његовим натприродним смислом.

Шта Берђајев мисли о вези између Бога и света то се види, више-мање јасно, из његовог учења о слободи. Он разликује три врсте слободе: примарну ирационалну слободу, разумну слободу и најзад, слободу која је прожета љубављу према Богу. Ирационална слобода човекова има корена у „ништа“ из којег је Бог створио свет (240). Ово „ништа“ је основа, Опртипа (учење Ј. Беме-а), по тенција, коју Бог није створио и која је претходила свету. Према томе, слобода није створена; „Бог је свемоћан над бићем, али неи над „ништа“, не и над слободом“ (233). Ова слобода претходи добру и злу; она је могућност добра и зла (185). Зло настаје онда кад ирационална слобода доводи до ремећења божанске хијерархије бића, до отпадништва од Праизвора егзистенције, услед охолости духа, који жели да себе стави на место Бога. Из тога произилази распадање, постаје материјално и уопште природно биће и ропство место слободе. Друга слобода, наиме разумна, узета без прве, води присилној врлини, тј. опет води ропству.

Излаз из ове трагедије може бити само трагичан и натприродан: Син Божји ступа у свет као Богочовек, остварујући јединство слободе и љубави. Откупљење се обавља, захваљујући Њему, не путем правничког (јуридичког) оправдања, (решења кривице), проливањем крви невиног (римокатоличко схватање), него путем преображавања, путем обожења природе (стр. 951). Остварење ове победе Логоса над тамом, над „ништа“ могуће је само, ако је „Божански живот трагедија“ (240). Тај преображај и обожење не могу да буду присилни него претпостављају слободну љубав према Богу. Према томе хришћанство је религија слободе, те споменуто Берђајевљево дело садржи ватрену одбрану слободу човекове душе у области вере и религијског живота.

Нарочито је друга књига тога дела посвећена теми о слободи и слободном стварању, које Бог очекује од човека као свога пријатеља. Црква треба да да религиску санкцију не само светости, која тражи лично спасење душе, већ и генију песника, сликара, филозофа, научника, реформатора који су се посветили стварању у име Божје (60 -сс.). „Спасење душе још је мишљења о себи“; „стварање пак, према свом унутрашњем смислу, је мишљење о Богу, 0 истини, о лепоти, о највишем животу духа“ (64).

У глави „Теософија и гнозис“ Берђајев даје врло снажну критику данашње „теософије“: она нема Бога, има само „божанствено, нема слободе, нема схватања зла; она је једна врста натурали-